Славско жито

Уочи славе домаћица припрема славско жито – кољиво или панаију.

Славско жито се кува од oчишћеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита се скува. Славско жито се може освјештати у храму или га свештеник освјешта током славског обреда.

Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свјећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место може се ставити неки цвет – каранфил, ружа, босиљак…

Служење житом. Када се заврши резање колача и жито прелије вином, ако није раније освјештано , најприје се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како који гост долази на славу, прво се послужује славским житом. Жито обично служи домаћица или ако има девојка у кући, ћерка или унука, а може и нека девојка или млађа жена од пријатеља или комшија те куће.

Жито стоји на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице после послужења житом. У неким крајевима уз жито ставља се и чаша са вином, али обзиром да је жито преливено вином, ова чаша вина није обавезна. Жито се служи на сљедећи начин: Домаћица принесе жито, гост устане, прекрсти се, окрене се домаћину и домаћици и честита славу и узима жито. После послужења опет се прекрсти и поново седне. Житом се прво служе старији па млађи. Послужавник са житом стоји поред славске свijеће док траје слава. Уколико жита преостане, оно се даје дjеци, или се спрема дjеци присутних гостију. Познато је да дjеца воле славско жито због његовог лijепог укуса.

Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је символ вjечног живота – смрти и васкрсења. Јер када се сије оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род.

Жито се спрема за све славе. Нажалост, има у неким крајевима погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су „живи“, како кажу у тим крајевима. Прије свега сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито.

Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповријеђени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и гријехом.