Рубрика мој град:Кирило Хаџић
У данашњој рубрици Мој град представили смо вам вам лик и дијело моштанишког игумана Кирила Хаџића.
Кирило, архимандрит Ћиро, родио се у селу Турјаку 3. октобра 1848 године у Градишци.
Архимандрит је био средњег раста и витка стаса, живих и као гар црних очију и дебвелих усана. Коштуњав у лицу и увијек сјетан и замишљен. Лијепа и симпатична појава, која те привлачи и осваја. Брзо плане – и разљути се, али је повратљив.
Произведен је за јерођакона и јеромонаха 3 и 4 децембра 1872. године од Митрополита Паисија у Сарајеву, а 15 августа 1883 на дан освештења обновљеног манастиа би произведен за архимандрита, које му се даде као одликованње ради обновљеног манастира.
Као млад јеромонах-калуђер, чим се забунило у Крајини он је одмах саставио своју чету и ступио у везу са вођом Пером Бабићем, па су дочекали Турке у планино Козари али бројно слабији морали су се повући 1875. године.
Кад је Србија 1876. године објавила Турској рат многи четници из Козаре оду на Дрину у добровољце Влајковићу. Отишао је и Ћиро и тамо добио војна одликовања и војводску сабљу код Бијељине.
Кад је Аустрија са војском запосјела БиХ 1878. године, поврати се сав народ на своја згаришта, па и калуђер Ћиро дође своме попаљеном манастру Моштаница.
Чим је подигао нешто куће поче да мисли и да ради на поправку и обнови манастира на чијим зидинама већ бијаше изникла читава шума. Иако је било препрека и ометања, калуђер је успио да га обнови и манстир је поново 1883. године пропојао.
Затим је почео да гради школу и скоро је завршио али га оптужише за велеиздају 1888. године и одведоше у затвор и осудише на 4 године робије у Зеници.
Архимандрит се није могао помирити са доласком Аустрије која је послије узалудног трогодишњег народног устанка дошла на готов чин. То ха је револтирало па је јавно ударао на тај срамни чин аустријске политике, политике искоришћавања туђег труда и муке. За то је Швабе мрзио. И презирао и све оне који су му у служби били, јер је ту службу сматрао протународном.
„Ми се с Турцима крварили и тукли, а би Швабови дођосте преваром на готово. Кукавице и ви и ваши господари“ , тако је говорио Ћиро.
У Зеници није могао издржати више од три године, кад је почео побољевати од туберколозе, те је на молбу митрополита Николајевића, ослобођен Зенице, али под условом да се у Моштаницу не смије вратити, послат је у манастир Папраћу, гдје убрзо и умрије 9. априла 1894. године усвојој 46 години.