Све медаље Милана Пузића, маратонца из Нове Тополе: Двије године биле су му потребне да прохода, а онда је престигао све (ФОТО)
Десетине медаља са атлетских такмичења у земљи и региону красе груди Милана Пузића (29), младог маратонца из Нове Тополе. Највише их има са маратона у Београду, Ријеци, Бањалуци, Градишки и других градова Српске, БиХ, Србије, Хрватске…
Миланове медаље шаљу вишеструку поруку, оне свједоче о њему, његовој упорности, пobjедничком духу и менталитету, снази и вјери у себе. Истовремено, оне говоре и о Милановој породици, мајци Милкици, оцу Слободану, сестри Сњежани.
Милан се, већ првих дана живота, након доласка на свијет, суочио са тешкоћама. Због крварења на мозгу, испричала нам је његова мајка Милкица, лјекари су давали мале шансе да ће уопште преживјети. А уколико се избори за живот, већина стручњака није вјеровала да ће стати на ноге, да ће проходати.
То мишљење нису дијелили његови родитељи, него били убиједени да ће се изборити са здравственим проблемима свога сина и, сасвим пуноправно, увести га у друштво његове генерације.
И ако, сасвим несвјестан стања у којем се нашао, он је инстиктивно, првих дана живота, (рођен 6. априла 1994. године) постао велики борац, и побиједио. А пobjеднички дух га је тјерао на успјех, као и цијелу његову породицу. Миланова мајка Милкица објашњава да су узроци Миланових проблема настали приликом порода, јер све није баш ишло како треба.
Овом инсталатеру централног грејања, запосленом у Новој Тополи, биле су потребне двије године, да прохода, али је касније, сав тај заостатак вишеструко је надокнадио.
– Од другог мјесеца почели смо интензивне вјежбе како бисмо разгибали, ставили у потпуну функцију Миланове тетиве које су биле готово укочене. Борили смо се да би што прије проходао, али и то је било тешко, успорено. Вјежбали смо и говор, водили га логопеду. Свакодневно смо имали распоред свих тих вежби али нисмо губили наду, нити вјеру у успјех.
Милкица Пузић, срећна због Миланових медаља и диплома, којих је готово пуна соба, каже да је он, проходао релативно касно, касније него његови вршњаци. Из те животне борбе, прво да би стао на ноге, направио прве кораке, да би прошаптао и надокнадио заостатак са почетка живота, проистекла је одлучна жеља за доказивањем. Милан нам то објашњава на својствен начин.
– Не знам како сам почео трчати, ваљда сам ту потребу одувијек осјећао. Имао сам сталну жељу да будем бржи, да истрчим даље, да себи постављам нове циљеве и да их испунјавам. Такав сам, себе другачијег не познајем
Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com