Ова прича из Лијевча ће разњежити свачије срце: Марију Калинић у стопу прати срна Тина (ФОТО)
Повратку са посла или неког другог путовања, Марији Калинић из градишког села Ламинци, највише се обрадује лане које је она, прије пола године спасила из шибља, поред пута. Било је слабашно, напуштено, унесрећено у свом животињском свијету.
Требала му је помоћ људи јер другачије, није имало никакву шансу да преживи.
– Оглашавало се пискутавим гласом, као птица, или неко маче које је оставила мајка. Када сам се приближила, у каналу, у високој трави, угледала сам очи, молећивог погледа. Шарено лане, сиве длаке са црним туфнама, било је сасвим беспомоћно – описује Мартија први сусрет са танконогом Тином, сада одраслом срном која трчакара по дворишту, улази у кућу, хода за њом, прати је у стопу.
– Отхранила сам је крављим млијеком. Првих дана боравила је кући, спавала на тросједу, док није ојачала. Помагала ми је мама Драгица али и остали укућани. Она нас је придобила и на свој начин узвратила љубав. Послије смо је премјестили у шталу, у сијено, гдје је имала угодан лежај, довољно хране. Расла је тако, прихватајући мене као свога спаситеља и заштитника – са неизмјерном љубављу, Марија је за Српскаинфо причала о својој љубимици.
Показивала нам је стотине фотографија, од тих првих дана, када је Тина заузела почасно мјесто у Маријином домаћинству, све до сада.
– То је неописиво, колико се сви ми радујемо Тини. То име надјенула јој је Марија. Тина борави, ту негдје, у кукурузима, у оближњем шумарку, слободно хода по дворишту, а навече одлази на конак, у природу – додаје Маријина мајка Драгица.
– Када се припремам за посао, ујутро, око седам, она бане однекуд и испраћа ме до капије. Спава у близини. Дању је ту негдје, али када се враћам са посла, око четири поподне, она ме опет чека поред капије. Скакуће, трчакара за мном, једе из руке. Воли смокве, научила од мене. И мени се допада ово воће. Једну смокву поједем ја, једну дам Тини. Она ми се умиљава, нуди ми главу да је чешкам, мазим, милујем. Жели да стално буде уз мене. То је усрећује. Другима не дозвољава тако близу – прича Марија, медицинска сестра запослена у старачком дому.
Дуга је и опширна њена прича. На наговор маме Драгице, позвала нас је да подијели своју срећу и упозна нас са својом љубимицом. Када смо дошли код Калинића, баш тада Тина није била у близини. Ипак, на сусрет нисмо дуго чекали. Марија је пришла великој њиви бујних кукуруза и на сав глас, повикала.
-Тинааа! Тина, гдје си, дођи овамо. Идеш ли – позвала је Марија.
Неколико минута касније, на наше изненађење, шушкајући кроз кукурузиште, стигла је, застала испред Марије. Као да је хтјела рећи, ево ме, дошла сам, зашто си ме звала, шта треба…
– Највише борави у високим кукурузима, ту је пронашла станиште… Уколико чује мој глас, увијек долази. Примијетила сам да не воли кишу, чим почне да пада, моја Тина пожури кући и заклони се испод шупе, под сигурним кровом. Навикла је на суво и тога се и сада придржава – закључила је Марија.
О својој Тини, прича са усхићењем, описује њене навике, склоности, понашање… Страхује од сеоских паса, боји се да јој не науде, ухвате, открију траг и мјесто.
Ипак, вјерује да је задржала инстикт своје животињске врсте и да је способна умакнути од сваке опасности. Уосталом, и домаћинство Калинића, као сигурно Тинино уточиште, увијек је погодно мјесто за заклон, бијег и спас од сваке опасности.
Аутор: Милан Пилиповић