Moj grad: Ulica Envera Šiljka
U rubrici „Moj grad“ govorili smo o ulici Envera Šiljka, u koju možemo doći iz pravca Savske ulice i ulice Gradiških brigada a završava na spoju sa Karađorđevom. Pored pomenute ulice koja se nalazi u Gradišci, u parku “Slobode” Gradiška, nalazi se i bista Envera Šiljka.
Enver Šiljak je rođen 15. avgusta 1919. godine u Gradišci. Poticao je iz siromašne porodice,pa se još od najmlađih dana morao sam snalaziti za život. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju je pohađao u Banjaluci. Kao učenik šestog razreda gimnazije, zbog učešća u akcijama revolucionarne omladine, bio je isključen iz škole, pa je školovanje nastavio u Osijeku. Pošto je bio dobar đak, zarađivao je za život, dajući privatne časove slabijim učenicima.
Po ugledu na Klub akademičara iz Banje Luke, studenti i đaci iz Gradiške, formirali su zajednički klub radničke i studentske omladine, čija je aktivnost bila naročito aktivna tokom raspusta. Ovaj klub je bio pod direktnim uticajem Komunističke partije Jugoslavije. Pored aktivnosti u ovom klubu Enver je bio aktivan i u Radničkom sportskom klubu „Sava“ u Tuzli, gde je igrao fudbal i bio centarfor tima. Uporedo sa sportskim aktivnostima u klubu, aktivno je politički delovao među omladinom šireći ideje KPJ, čiji je član bio od 1940. godine.
Zbog lošeg materijalnog stanja, Enver nije mogao da upiše studije, pa je 1938. godine došao u Tuzlu, gde se zaposlio kao službenik u rudniku „Kreka“. Tada je primljen u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a dve godine kasnije i u Komunističku partiju Jugoslavije. Bio je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a u Tuzli.
Februara 1941. godine je bio uhapšen i posle petnaestodnevnog držanja u zatvoru, proteran u rodno mesto. Nedugo potom se vratio u Tuzlu i živeo ilegalno sve do kraja juna. Posle Aprilskog rata i okupacije Jugoslavije, izabran je za člana Oblasnog vojnog rukovodstva i povukao se u okolinu grada, gde je počeo da radi na pripremanju oružanog ustanka. Zajedno sa Fridom Laufer, aktivistkinjom KPJ i svojom devojkom, bio je zadužen da organizuje prelazak husinskih rudara u partizane. Tim poslom, 18. jula 1941. godine, pošao je u Doboj, zajedno sa njim bili su Frida Laufer, Rudolf Vikić i Memo Suljetović, i zanoćili su u Drežniku, kod Moluha. Pošto je mesto u kom su odseli bilo pod prismotrom ustaške policije, oni su bili izdati od strane ustaškog simpatizera Ivice Zlovića. Ustaše su ih potom opkolile i usred noći iznenadili i uhapsili.
Prilkom sprovođenja u otvorenom automobilu kroz Tuzlu, digao se na noge i otimajući se ustašama pevao Internacionalu, klicao Komunističkoj partiji i pozivao narod na ustanak. Preki sud ga je, zajedno sa Rudolfom Vikićem i Memom Suljetovićem, 5. septembra 1941. godine, osudio na smrt i istog dana streljao. Predlog suda da traži pomilovanje odbio je rečima: „Ja znam kakav je ovo sud. Zato ga i ne priznajem. Priznajem samo sud KPJ i jedino njoj sam spreman da odgovaram za svoje djela. Ovaj sud ne smatram legalnim, jer služi okupatoru i domaćim izdajnicima“. Pred samo strijeljanje skinuo je svoju bluzu od šatorskog krila i dao je kočijašu koji je čekao tu da odveze njegovo mrtvo telo. Prilikom streljanja nije bio dobro pogođen i ostao je ranjen na nogama, uhvatio se za krvave grudi i uzviknuo: „Što vam drhte ruke, fašistički psi, pucajte! Možete ubiti Envera Šiljka, ali Komunističku partiju – nikada! Pucajte izdajnici! I u vas će pucati moji drugovi, komunisti i skojevci!“
Takvo njegovo držanje pred okupatorom, snažno je odjeknulo u tuzlanskom kraju. Desetine omladinaca iz Tuzle i okoline, oduševljene Enverovim primerom, otišle su u partizane. NJegovu devojku, Fridu Laufer, ustaše su krajem avgusta 1941. godine prebacile u logor u Gospiću, a odatle je u logor Loborgrad u Zagrebu. Potom je bila prebačena u logor Aušvic, gde je ubijena, mada postoji i svjedočanstvo da je odvedena u jasenovački logor i tamo pogubljena. Most u Tuzli koji je svečano otvoren 2. oktobra 2010. godine nosi naziv „Most narodnog heroja Envera Šiljka i Fride Laufer“ mada ga popularno nazivaju i „Most ljubavi“.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.