Vujadin Bosančić, najpoznatiji golubar u Lijevču: Provodadžija među gušanima i pismonošama

За Вујадина Босанчића из Бардаче, ништа није толико важно као голубови. Ове пернате животиње које се шепуре, гучу и лете у дворишту, Вујадинова су љубав из дјетињства, страст и занимација које се не одриче. Зато њега у овом крају познају као голубара, и никако другачије, а Вујадиново име и презиме мало ко зна и памти. Надимак Голубар, мени је дражи од крштеног имена и породичног презимена, каже Вујадин Босанчић за којег се понајвише прочуло након телевизијске репортаже, снимљене прије десетак година,
спонтаног прекора супруге Грозде и случајног уласка у кадар комшинице Драгице Барашинове.

Тако се о Вујадину на далеко прочуло а милиони гледала из цијелог свијета и сада њима шаљу поруке. Долазили су и глумци, са нама снимали филмове и емисије. Постали смо популарни а не знам чиме смо то заслужили, укључује се у разговор Вујадинова супруга Грозда, незаобилазни актер његовог живота и голубарске инспирације.

-Имам разне врсте голубова. Новосандског штрасера, голуба који је селекцијом укрштен од најбољих примјерака из Њемачке, Мађарске и Румуније. Заметнуо сам га од јата популарног пјевача Предрага Живковића Тозовца. И он је био страствени голубар – вели Вујадин.

-Не знам да ли је био голубар или курвар, као ти – убаци се Грозда у разговор држећи шареног голуба у руци. Прекиде, на кратко Вујадинову мисао, али се он неда збунити.

-Ћути жено, немој причати оно што нисио видјела, можеш законски одговарати – узврати Вујадин те настави, тамо гдје је стао, у причи о голубовима.

-Новосадског штрасера донио сам из Вршца. Потиче из јата више голубара из Зрењанина, Панчева и Новог Сада. Тамо је највише голубара, два-три пута годишње идем на дружење са њима.

Гушани су такође лијепи али овај новосадски штрасер, љепши је од свих – тврди Вујадин загледан у таван и кров штале, коју настањују његови љубимци.

-Имам више од стотину голубова. Познајем свакога, на крову, у гнијезду, у лету…. Познајем који се с којим пари, чије је свако голупче, ко су му родитељи, дједови и прадједови, познајем цијелу породичну лозу, као код људи, јер све пратим. Боље познајем сродсто и претке својих голубова него претке свих Босанчића у Бардачи, Бајинцима и Разбоју – салутира Босанчић. Његово теоретисање о голубовима је занимљиво сваком слушаоцу.

-Голубове упарујем по своме нахођењу, како бих добио најбоље примјерке. И они мене послушају. Свјестан сам да није хумано, напримјер наметати голубу неку голубицу коју није одабрао он него ја, али када схвати да тако мора бити, јер их саме затворим у кавез, они се онда заволе. Тако се роди љубав са бројним потомством. Зато су моји голубови најљепши у Лијевчу – увјерен је Вујадин, на сталној провјери својих навода код, увијек сумњичаве супруге Грозде.

-За те љубавне шеме, макар и међу голубовима, он је на своме терену. Умије Вујадин и да гуче, опонаша голубопве, само још да полети. Ето, за сада му се отело али га наговарам да проба, са крова и тавана, баш би било интересантно шта ће бити, можда му се и посрећи – шаљиво добацује Грозда. Могу ли сада ја наставити, рече Вујадин, да не заборавим мисао. Дакле, ако се упаре, напримјер гушан и писмоноша, добије се младунче налик дивљем голубу.

Зато се ја морам умијешати у њихову љубавну везу и одредити ко је за кога ја сам, какос е то каже, голубарски проводаџија зато сам добио и много награда и диплома, пуне су витрине у кући. То је доказ да сам успјешан.

Популарност

Вујадину годи популарност. О томе радо прича. Куда год сам кренуо, вели, гдје год сам макнуо, људи ме пресрећу, кажу, ти си нама однекуд познат. Помогнем, па кажем, јесам вјероватно, по голубовима.

А голубар, то си ти Да Еј, мили брате, хоћеш ли да се сликаш са мном хоћу како нећу у Романовцима сам недавно био, окупили се људи, загледају ме…

Да ти ниси онај голубар, питају Јесам, одговорих Па то си ти, опет ће, неко од њих, да би потврдили своје претпоставке. Ваљда сам ја, ја, казах им. Хајде да се сликаш са нама, предложише И ја увијек пристајем. Када се удавала моја унука, у Жупском Разбоју, био сам најпопуларнији од свих сватова. Сви су ми пјесме наручивали, кажу, само за голубара.

Прво се музика утишала, онда се гостима обратио стари пријатељ, ђед, да би мене представио. То су биле овације. Десило се да мој син Петар, који ради у полицији, заустави Драгичиног сина, Драгице Барашинове.

Ко си ти, одакле, упитао га је, а он вели, чији бих био него Драгице Барашинове, нас двојица смо браћа. Смијали се томе а мени захваљивали па да цијела околина то прати али има и љубоморних, завидних, па им није драго што сам ја најпопуларнији у Лијевчу.

Најамник

Нисам ја имао тако лијеп живот, посебно у дјетињству, вели Вујадин, али се не жалим, увијек заподјенем смијех, шалу, волим када се људи забављају. Ја сам био најамник у туђим кућама, чувао стоку, спавао на тавану, у сијену…У Млаки, Пожеги, Косијерову, радио сам код богатијих људи.

У Косијерову сам за годину дана најма зарадио теле, прасе, гусана и пијетла плус неколико дивљих голубова. Све љубави према животињама сам изгустирао, узгајао разне птице, хранио лабудове, гуске, патке, паунове, али голубови су ми у срцу, они су моја љубав од дјетињства до данашњих дана.

И другима нудим голубове, џаба, али неће. Некада сам их продавао, долазили голубари са свих страна и молили мене да продам голуба. Имам гушане, писмоноше, лепезане, превртаче…Времена су се промијенила и по том питању.

Мед са тавана

Првог јула, прича Вујадин, рој пчела слетио је на кућни зид, и населио у шуљину, међу цигле ставио сандук испод њих, али нису хтјеле гдје ја хоћу, него ушле у зид.

У тој рупи, међу циглама, прошле године били су стршљенови Њих сам истјерао, да Грозду не угризу, па шта бих онда без ње, морао бих тражити другу а мени то, у овим годинама, неби баш било упутно.

Једино мени, мед цури са тавана, а коме год то испричам, не вјерује. Такав је народ Љубоморан Док други пчелари врцају мед, ја само теглу поставим на кућни сто и мени са стропа, капље мед Тако је Ово је истина. Па ко вјерује, хвала му, ко не вјерује, ништа му не могу помоћи.

Гроздина прича

Мени је жао када голуб угине али се радујем када га неко понесе. Имамо и других обавеза и послова, у овој кући живе три породице, имамо осморо унучари и седморо праунучади, испричала нам је Грозда Босанчић. Једино су за Вујадина голубови најважнији. Пентар се по таванима и крововима, као мјесечар, а њему је осамдесет година и три мјесеца преко тога.

Све послове ради, и оре, и тањира, чак и у колу игра, Враг је он. Ја сам млађа три године Моји родитељи су били богати а он сиромашан, али је свирао тамбурицу, био весељак и тако ме освојио. Сада, немам куд, а и навикла сам с њим. Једино мени, мед цури са тавана, а коме год то испричам, не вјерује. Такав је народ Љубоморан. Док други пчелари врцају мед, ја само теглу поставим на кућни сто и мени са стропа, капље мед. Тако је. Ово је истина. Па ко вјерује, хвала му, ко не вјерује, ништа му не могу помоћи.

 

Милан Пилиповић