Трговачком оловком написао најљепше љубавне пјесме: Назим Ћатић, у свом свијету од Градишке до Сиднеја (ФОТО)

Већ три деценије живи у Аустралији, али радо долази у родну Градишку, и нада се, да ће се ускоро, заувијек, вратити у завичај. Био је трговац, па избјеглица, па бауштелац, па пензионер али увијек је остао пјесник. И то не било какав пјесник, написао је хитове за Шабана Шаулића, Љубу Аличића и многе друге.

Најважније мјесто, прва станица, као светиња у коју по навици свраћа, сваки пут када из Аустралије, гђе живи посљедње три деценије, долази у родну Градишку, јесте парк поред Саве. Ту је Назим Ћатић, поодавно пензионер, написао најљепше пјесме, доживио прве љубави, уцртао успомене.

Постоји једно дрво на којем је давно, пре више од пола вијека, урезано срце и иницијали, Н. Г. у њему. То су Назим и Гордана. Путеви су нас одвели на различите стране. Живот и судбина другачије су одредили, него што смо маштали, у младости.

Тако причу, исповијест, свој живот описује овај пјесник, чији таленат је, још у основној школи, присјећа се, препознала учитељица Смиља Шурлан, добра жена и васпитачица, вриједна сваког поштовања. О њој Назим, и овом приликом прича са сјетом. Онда се опет причом, враћа парку и дрвету које чува успомену на љубав из дјечачких дана.

Ја надханут, и пјесме о нама сам писао. И носио их, у себи, у свом срцу. Када год сам се из свијета, годинама послије, кући враћао, ишао сам под крошњасто дрво у парку поред Саве, које не прокишњава, тако лако и брзо. Оно је чувар мојих успомена.

Како вријеме, дани и године пролазе, то срце је све веће, примијетио је Назим. Одвео нас је тамо, да видимо, да се увјеримо, ако причи његовој не вјерујемо или у неки дјелић посумњамо.

Нико дрво није посјекао, није се осушило, а парк и дрвореди су се мијењали. Чак је, неко, неки пар, или ко зна ко, обновио иницијале. Можда неки нови, заљубљени младић и дјевојка чија имена почињу истим словом.

У Назимовим свескама је много лијепих пјесама. Препознали су их и снимили пјевачи, постале су народне а његово име, као аутора, остало је по страни, ситним словима исписано, или загубљено. Овог маја, оживљава и ту причу, дијелећи је са нама. У свему, и парку, и дрвету, и пјесми, све је некако блиско, заједничко.

Назимове пјесме снимило је тридесетак пјевача. Међу њима су Шабан Шаулић, Љуба Аличић, Недељко Бајић Баја, Саво Радовић, Сенада Реџић, Сафет Цимиротић, Ахмет Аломеровић… На овом списку је и десетак, мање познатих пјевача из Аустралије, поријеклом из БиХ, Србије, Црне Горе…

– Када сам писао пјесму за Шабана, обузела ме нервоза, страх да ли ћу успјети, зебња да ли ће се моја пјесма допасти њему и публици. У тој пјесми, под насловом „Љубави, вјеруј ми“, саткано је стотине мојих мисли, емоција, уграђен мој живот. И успео сам у томе, сасвим сигурно.

Желео је Назим, који време у Градишки проводи са пријатељима, посматрајући град и живот у њему из кафанских башта, како буја у мају, да његове пјесме отпјевају Тома Здравковић и Мухарем Сербезовски, али му се у томе није посрећило.

Прва помисао, још прије Шабана, била је, да напишем пјесму за Тому Здравковића. Он је пјевао тужне пјесме а у мом животу било је много туге. По томе смо имали велике сличности. Није било тешко да се уклопим у његов стил, у његову пјевачку харизму… Нажалост, нисам у томе успио јер је, он као и још један мој идол, Шабан Бајрамовић, отишао заувијек, прије него што су моје пјесме стигле до њега.

Још једна лијепа Ћатићева пјесма, доспјела је до пјевача, Љубе Аличића, коју овај Шапчанин и сада често запјева.

Пјесму „Знај да волим те“, коју је снимио Љуба Аличић посветио сам супрузи Елвиси. Повод се лако, у стиховима и рефрену препознаје. Све моје пјесме су истините приче, из личног искуства. Настале су из ока које гледа, а срце биљежи мастилом душе. Најчешће су то љубавне поруке, о женама чија љепота заправо ствара, пише пјесму.

Одлазак у Аустралију, у Сиднеј, прије више од 30 година, када је постало извјесно да се неповратно урушава држава СФРЈ, није помутило Назимове пјесничке мјесечине.

– Велика је то разлика, овдје и тамо, у свему. Другачија је инспирација, нове теме, страни свијет, носталгија… Када сам стигао у Сиднеј, било је мало наших људи. Већина је на далеки континент, бјежећи од сиромаштва, стигла након Другог свјетског рата. Ријетко су долазили у родни крај, отуђили се. Њихов доживљај тадашње Југославије није био реалан, као ни садашњег времена, у државама насталим распадом некада, за мене, најљепше земље коју сам искрено и бескрајно волио.

Аустралија, земља велика и далека, условила је пјесника из Градишке, из БиХ и Југославије, да почне нови, другачији живот, да ради оно што му се нуди а не што би желио и волио. Остала му је само пјесма, као танана нит и повезница.

– Наше људе је, у свему, преузела туђа земља. Они су постали странци и за нас али и за државу у којој су се настанили. Тамо се живи, од данас до сутра. Плате се седмично исплаћују. Колико зараде за шест дана, седмог, у нерадни дан, потроше, и опет Јово на ново.

Трговац и грађевинац
У Градишки је Назим био трговац, пословођа у Робној кући, на оделењу грамофонских плоча и намештаја. Тамо у Аустралији сам, прича, могао да се запослим само на грађевини. Великог избора није било.

На градилишту, добио сам шансу да се обучим као бигер. Везивао сам жељезне шипке. То сам експресно научио и стекао повјерење, постао поуздан и вриједан у послу. Само физички био сам присутан и сконцентрисан, у мислима у Градишки а у глави, пјесмом и стихом опхрван. На моју велику несрећу, на путу до куће, занесен у свом свијету, ударило ме ауто у пуној брзини, на пјешачком прелазу. Послије тешких повреда и болничког лијечења, пензионисан сам. И опет пјесме пишем, то ми се није пореметило, и маштам да се што прије, сасвим, у потпуности овде вратим.

Тако размишља, прича и друштву се хвали, Назим Ћатић, упорно поредећи, наизглед неупоредиво, БиХ и Аустралију, Градишку и Сиднеј. А друштво у кафани, као свуда и увијек, сумњичаво.

-Не може мени нико држати предавање о Аустралији, а ко тамо није био.

Много је мјеста тамо гђе се живи теже и лошије, него код нас, гђе је веће сиромаштво, равно нашем прије пола вијека, и раније. Наша је илузија, да се свуда боље и љепше живи него овдје. То није истина. Овдје је најбоље. Нигдје на свијету се не ради тако мало а живи тако добро. Зато желим заувијек да се вратим.

Генерација која је у Аустралију стигла у новије вријеме, донијела је нове навике, дошли су из савремене цивилизације. Они су се лакше снашли у Аустралији, јер познају стране језике, имају образовање, живјели су у мјестима која, у сваком смислу, не заостају за животом у Сиднеју и цијелом аустралијском континенту.

О условима за живот овдје и тамо, Насим има своју теорију. Многи у њу не вјерују али он се неда пореметити са свог пута, не прихвата ничије сугестије.

О Градишки, прича са дивљењем, снажним носталгичним набојем.Градишка се изградила, пресјечене су старе улице, изграђене нове. Гђе су некад биле ливаде и утваји, сада су велике стамбене зграде, ту више нема руинираних објеката… Уређен је кеј, савска обала, паркови су пуни цвијећа. Све ми је овдје лијепо и живописно.

Овдје ми је кућа, закључје своју причу, животну исповест за Српскаинфо, ово је мој град, ту сам рођен, одрастао, провео дјетињство, стекао прве љубави, много пријатеља. У Аустралији имам супругу и четири кћерке које су у тој земљи, пронашле своје животне путеве. И ја их разумијем. Очекујем да и они мене разумију.

Сада сам четврти пут у Градишки, послије одласка у Аустралију, али наредне године, ако буде среће и здравља, враћам се. Не могу више тамо и не могу без овог, овамо.

Да сам птица
У истом парку, гђе је за многе стихове и риме Насим пронашао инспирацију, опјеваном у чувеној пјесми “У Градишки на обали Саве”, настала је и једна од најпознатијих севдалинки “Да сам птица” коју је написао Мустафа Мујезиновић.

Шетајући поред Саве у Градишци, давно нам је причао Мустафа, зауставио сам се на кеју а стихови су почели навирати. Узео сам оловку и папир, сјео испод дрвета и написао “да сам птица и да имам крила, ја бих цијелу Босну прелетила”. И за десетак минута настала је пјесма “Да сам птица и да имам крила”. Снимили су је многи пјевачи а најпознатије изведбе су Зехре Деовић и Силване Арменулић. Мелодију за ову пјесму компоновао је Јовица Петковић.

Веруј ми, љубави вјеруј ми

Крај, сад је крај, бол, само бол,

Нема радости, нема њежности,

Туга царује у срцу мом.

Вјеруј ми, љубави, вјеруј ми,

Све што сам желио, то си ти.

Вјеруј ми, љубави, вјеруј ми,

Све што сам желео, то си ти.

Сан, пусти сан,

Пјесме тужни стих,

Са мном дањује, ноћу ноћује,

Враћа те у живот мој.

Вјеруј ми, љубави, вјеруј ми,

Све што сам желио, то си ти.

Гријех, све је гријех,

Рана, жива рана,

Воли, воли ме,

Убио, уби ме

И врати се у живот мој

Вјеруј ми, љубави, вјеруј ми,

Све што сам желио, то си ти.

Аутор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com