Старина Ђорђе Остовић (104) из Ламинаца код Градишке пронашао формулу дуговјечности: Стрес под ноге а осмјех на лице (ФОТО)

Ако постоји начин, формула дуговјечности, онда је њу, сасвим сигурно, досегнуо Ђорђе Остовић (104) из градишког села Ламинци. Он је најстарији становник овог краја. Виталношћу, духовном снагом и менталном свјежином, Остовић се издваја од
неупоредиво млађих.

Он је увијек расположен, насмијан, шаљив, прича нам његова кћерка Душанка Ристић. Од навика стечених у младости, не одустаје.

-Он воли да хода, вози се бициклом, разговара са комшијама, да наздрави свакоме, пожели срећу и успјех. Живи по својим
принципима, а то су стална физичка активност, здрава исхрана, колико год је то могуће… Ни у чему не претјерује, воли људе, дружење, воли да поразговара са сваким – описује Душанка навике свога оца.

-Одувијек се придржавао народних обичаја, славио крсну славу, Божић и друге празнике. Никуда, никоме у посјету није ишао без милоште. Тоге и сада придржава. Увијек је инсистирао на породичним вриједностима, окупљао све нас, савјетовао, говорио да се међусобно уважавамо, поштујемо, помажемо у свим ситуацијама, да будемо једни другима највећи ослонац – прича
Душанка, такође предусретљива и љубазна.

Ђорђе је стекао бројне потомке. Имао је четворо дјеце, двојица синова су млади умрли, потом шесторо, унучади, једанаесторо
праунучади а ускоро ће добити и чукунунука.

-Ђорђина мајка је из Никшића, отац из Фоче… Он је рођен 8. новембра 1919. године, док се још димило и горјело на фронтовима
Првог свјетског рата. У Градишку, у Ламинце, он су доселили 1954. године. Ту су купили имање. Претходно се у Кочићево, што је
сасвим близу, удала тетка, очева сестра. Они су били породично веома блиски и због ње су одлучили досели овамо, да буду у близини једно другоме – додала је Душанка Ристић. Код њега, наставља причу, нема туговања, јадиковања, него у свему је тражио охрабрење, лијепом ријечју јачао себе и друге, којима је тешко.

-Зато је омиљен и међу омладином јер се увијек шали, прича духовито, чита здравице, мада у посљедје вријеме лошије чује, али то му не смета. Вози бицикл, коси траву у дворишту… Стално је у покрету. Он је бициклом волио проћи кроз цијело село, да види шта се ради а, када га пиутамо гфдје је био, казао би, на терену. Сада смо издували гуме на његовом бициклу, страх нас је да не падне – каже Душанка.

Ђорђо повремено борави код двије кћерке у Градишци а седмицу у Ламинцима. Он не може изван своје куће у Ламинцима, више од петнатак дана, па и ту сам привремено борави, све док је у таквој могућности. Његова супруга Мара, Душанкина мајка, поријеклом из Зрењанина, поживјела је 96 година. И Ђорђини родитељи доживјели су стотину љета.

Буклија, здравица и говор
Нема дана, да ме неко не тражи, новинари или остали народ, прича нам деда Ђорђе Остовић, који је својом буклијом наздравио
станарима Старачког дома у Градишци. Сви хоће са мном да се сликају, свако по нешто пита а ја их нудим прво да попију добру
шљивовицу коју стално носим. Устао је, и одржао говор.

-Дјецо моја, волите живот и људе, и све око себе. Размишљајте о лијепим и добрим догађајима а не о тужним и жалосним. Ко вјерује у себе, и Бог ће га наградити. Што се мене тиче, у здравље свима, сто и пет, па опет – казао је Остовић, обративши се времешним слушаоцима, домцима, у просјеку, млађим тридесет година.

Милан Пилиповић