Шмитранова посљедња патрола: Омиљени полицајац из Градишке окачио шапку о клин (ФОТО)
Када је у петак, дан прије тринаестог августа, да би избјегао бројку која не доноси срећу, Зоран Шмитран, омиљени школски и народни полицајац из Градишке, одрадио своју последњу патролу на градским улицама, потекла је бујица емоција.
Званично, у пензију идем 31. августа, али данас је ово моја посљедња патрола на улици, у контроли саобраћаја. Преостале дане провешћу у администрацији, у Полицијској управи, прича нам Зоран који је, петак провео на радном задатку, заједно са младим колегом Марком Ђурићем, који је Полицијску академију завршио и почео радити прије десетак дана. Имао је са њим, каже, о чему поразговарати.
– Марко је на доласку, а ја одласку. Дао сам му више савјета. Причао сам му о понашању, односу према грађанима, реакцијама у деликатним и стресним ситуацијама… Увијек, у свакој ситуацији треба тежити ка рјешењу проблема, договору, треба дјеловати превентивно, а репресивно само када се све друге могућности исцрпе. Треба бити смирен, уздржан од исхитрених реакција, показати добру намјеру, жељу да се компромисно превазиђе проблем – рекао је Зоран.
И о полицијском позиву, Зоран Шмитран, о којем колеге говоре са поштовањем и уважавањем, има своју теорију, успјешно, много пута примијењену у пракси.
– Полицијски позив, тај одговоран посао, за мене је лијеп, мада све зависи од особе. То је, заправо, индивидуално искуство и схватање полицијске униформе. Од првог дана, трудио сам се да будем на услузи грађанима, да помогнем, упозорим, предложим рјешења, без обзира колико је ситуација, наизглед дјеловала нерјешиво – рекао је Шмитран, па додао:
– Моја прва патрола, враћа нас причом на почетак, на 1993. годину, ватрено крштење, само три дана након завршетка школовања, није била као ова, посљедња. Отишао сам, са колегама, на линију фронта, у рат… То је био мој први радни дан, улазак у службу коју сам заволио много прије. Током одслужења војног рока, био сам војни полицајац. У мирнодопском периоду, био сам резервни полицајац. Пресудну улогу, имао је тадашњи начелник Станице јавне безбједности Живко Живковић. Он је предложио да идем на школовање, у Полицијску академију. Тај корак, та одлука, одредила је мој животни позив.
На фронту, у рату, упоредо са војницима, било је тешко, присјећа се Зоран почетка службе, посла којем се у потпуности посветио.
– Није то редовна служба него ванредно стање које захтијева жртву, одговорност, али и међусобно повјерење. Био сам посвећен своме послу и задацима, а непоколебљив приликом извршења обавеза и наредби. Све што смо учили, теоретски, у Полицијској академији, сада није било примјењиво, јер је живот, околности су другачије све изрежирале – рекао је Зоран, па додао:
– Цијелу службу провео сам у Полицијској станици за општу надлежност, тако да сам радио разне, да не кажем, све полицијске послове. То су област јавног реда и мира, криминалитета и саобраћаја. Трудио сам се увијек да остварим добру комуниакцију са грађанима. Нисам имао никаквих неугодности, притужби грађана на свој рад и поступање. Службу сам довео до краја, управо онако, како сам и замишљао на почетку.
Херојски подвизи
Било је много тешких и компликованих ситуација, враћа нас причом Зоран у године и догађаје које не заборавља. Напротив.
– Посљедње ратне године, приликом повлачења из окружења, у каналу сам пронашао тешко рањеног колегу Душка Панића. Изнио сам га, мада то није било ни мало лако, дешавало се под непријатељском ватром. Меци су фијукали свуда док сам га носио, али нисам помишљао да га оставим. Душко је тада имао 22 године. Преживио је. Од тада, наше породице се посјећују, поштују, граде пријатељство које преносимо на наше најближе, на потомке – рекао је Зоран, па додао:
– Ове године, 6. априла, након дојаве, да се у Сави налази младић, да покушава извршити самоубиство, да су секунде пресудне… Хитно сам стигао на то мјесто, заједно са колегама, не оклијевајући, извукао сам га из воде, са њим поразговарао, охрабрио га, указао да је живот светиња и да се не треба предавати, клонути духом у ситуацији која се, каткад учини безизлазном. Био је потхлађен, а само 21 годину, носио је на својим плећима. Тако мало, помислио сам, да би одустао од живота. На тај подухват сам поносан јер је младић жив, здрав, вратио се у нормално стање.
Миритељ
Било је много ситуација, сјећа се овај угледни полицајац, у којима је договором ријешио проблем, када су стпљење и добра намјера дали повољно рјешење. Прије двије године позван сам због насиља у породици. Старији господин је био у вербалном сукобу са кћерком.
– Његова супруга, а мајка од кћерке, са којом има несугалсице живи и ради у Аустрији. Ситуирани су. По доласку, поразговарао сам са господином који је био у припитом стању. Указао сам му, да треба градити добре односе са кћерком и да свађа никоме не користи. Пажљиво ме слушао. На крају разговора, у полицијском ауту сам га пригрлио, онако људски, као син да сам његов, казао, да ли смо се договорили. Добио сам потврдан одговор. У роковнику, на празној старници се потписао, а потом заклео, да више неће пити алкохол и долазити у комфликт са кћерком. Након тога, он је одржао ријеч и обећање, а његова кћерка, током случајног сусрета у граду, захвалила ми је. Рекла је, са оцем, након вашег доласка, нисам имала боље односе. Све је у најбољем реду. Хвала вам много.
Породица и колеге
Зоран Шмитран, је на крају смјене са друштвом сјео у кафић у центру града, скинуо шапку и казао пред свима да је остварио све што је желио у служби и породици.
– Радио сам са многим, добрим и вриједним колегама, имао претпостављене који су ме подржавали и цијенили, вредновали мој рад. Одлазим задовољан, а драго ми је, због сазнања да су они предложили да се придружите, ви из редакције Српскаинфо, и са мном проведете посљедњу патролу.
– Имам супругу и двије кћерке. Старија Зорана студира информационе технологије, млађа Лана је завршила други гимназије. Супруга Марина ради у приватном предузећу. Након пензионисања, радићу нешто највјероватније у воћњаку. То ме привлачи – рекао је Зоран.
Прилог за биографију
Зоран Шмитран рођен је 5. децембра 1969. године, а у полицијску лужбу ступио је 22. јула 1993. године. Његово прво радно мјесто, након завршетка Полицијске академије, било је у Станици јавне безбједности Градишка.
Три године, од 2012. године до 2015. године, радио је у Полицијској станици Лакташи. Након повратка у Градишку, поред осталих послова био је школски полицајац. Двије године прије пензионисања распоређен је на послове вође сектора прве категорије.
СрпскаИнфо
Милан Пилиповић