Овдје је вријеме стало, а становника нестало: Горњи Гајићи посљедњи чувари успомена на стара времена (ФОТО,ВИДЕО)

У Горњим Гајићима, засеоку Горње Јурковице, најудаљенијег градишког села на тромеђи са Бањалуком и Лакташима, вријеме је давно стало. Или се тако чини. А број становника вишеструко смањен.

Куће су оронуле, кровови урушени, ограде полегле, трње прекрило дворишта и окућнице. У јесењој измаглици, све је некако утонуло у чамотињу, у суморне слике садашњице.

Осморо становника, већином старих и болесних, чувају успомене на боља времена, када је овај ушорени заселак, некада бајковитог изгледа, врвио од становника, дјеце, омладине, вриједних, радних и способних мјештана.

Имали су, кажу, много стоке, обрађивали њиве, сијали жито, а крушкама, јабукама и другим воћем пунили подруме сазидане каменом. Током зимских вечери, када запада снијег а петролејка освијетли мале, ригловане кућерке, сједили су до касно, препричавали догађаје из ратова, из давне прошлости, и надметали се у читању јуначких пјесама. Дивили су се јунацима српске историје и бојева са Турцима.

Гостили су се огуљеним, мирисавим јабукама и печеним дуњама. Ракија је била једино пиће, ако не рачунамо хладну изворску воду у канти, на дрвеној клупици. Одатле су дјеца, да не излазе вани у мрак, услуживала ожедњеле старце, којима су се учестало сушила уста, због дугих причања о Турцима, Аустријанцима, Нијемцима и офанзивама на Козари, ратном заробљеништву…

Приче из давнина

Причали су и о дрекавцима,  привиђењима и ђаволима, које нико није видио, али о чему све зна, као да тог часа гледа, испред њих или вани поред прозора са којег лије слаба свјетлост, у утваре и чудеса. Текла је тако прича, као ријека испод села која удара о црно камење и стијене, па хучи и стропоштава се у низине. Била је то и прича о глоговим колцима и гробљима, гињеницима и приказама, ратовима и јунацима.

Дјеца око шпорета, слушала су, не трепћући, привијајући се једни уз друге, због страха и слика које су се чиниле реалне и стварне, блиске а тако далеке. Страховали су само, да се лампа или пригушени фењер не угаси па да сва та страшила не закуцају на прозорчиче и ушуњају се унутра, подсјећају малобројни становници Горњих Гајића на времена када је село било пуно а куће тијесне.

Било нас је овдје тачно двадесет и осморо, сви Гајићи, сви истог презимена, испричао нам је Зоран Гајић. Он каже да су двојица браће, Марко и Гајо, некада овдје искрчили шуму и настанили се, а трећи брат Стојић остао је на другом брду. Било је седам кућа, плус три, мало ниже. Укупно десет.

– Укупно, нас становника Горњих Гајића има осморо. Мира, Зоран, Рада, Дарко, два Душана, Миљка, Радмила… Остали су се раселили, отишли у Словенију, у Србију, у Банат и Бачку а највише, морам и то казати, преселило је неповратно, на сеоско гробље.  Дјеце нема, породице нису обнављане и зато смо на корак да цијели заселак опусти и нестане – пожалио се Зоран Гајић.

Најмлађа становница

Зоранова кћерка Бранка је најмлађа становница у селу.

Има 19 година, без сталног запослења, по занимању фризерка. Бранка фризира све своје рођаке и комшије. Тако заради коју марку, и ако цијена њених услуга није фиксна. А може и у натури па и за ријеч захвалности, да се плати, ништа друго.

– Цијена зависи од више фактора. Свако плати колико има и може. Шишање код мене може и без новца, али само за становнике Горњих Гајића. Може и у натури, за слаткиш, воћку, част… Таква је ситуација – казала је Бранка.

Она би вољела да у насељу има још млађих становника. Овако, просјек прелази педесету, и стално се повећава.

– Када бих ја отишла из села, просјек би пао на шездесет и више година. За сада не планирам одавде. Јесте, тражим неки посао али бих најрадије да путујем од куће и да радим. Овдје сам сама, од младих, нема никога више, нема ни дјеце. У цијелом селу имају још двије цуре и један дечко – демографски прецизно, Бранка описује услове и састав становништва малог засеока под планином.

Њен стриц Душан Гајић је прилично болешљив. Његова кућа је на улазу у заселак. Испред је стара магаза на којој су окачене старе алатке. Около трчкрају штенад, мали црни псићи. Мотају се око ногу, улазе у изувене на прагу. Више година Душан је радио у Ријеци, у Хрватској, овдје, на очевину, вратио се пред рат.

Ту је рођен и одрастао. Само у четири куће, прича, гори ватра, остале су опустјеле, урушиле се… Сада је то празно село, и ови који ту живе, вели Душан, стари су и болесни, само јадикују, кукају, уздишу, тугују и пате.

– Некада се пјевало, играло, било пјесме и весеља. Не може се то описати. Било је и цура и момака, дјеце да им се ни броја не могу сјетити. Трчали су за стоком, по шуми, око ријеке и по води газили, све док их родитељи не позову да иду кући – подсјећа Душан на вријеме, прије пола вијека.

Жали што је то неповратно прохујало, нестало, изгубило се, као лијеп сан послије буђења.

Поред ракијског казња, са нестрпљењем се чекало да протекне, па да попију. Сада, има ракије али нема ко да је пије, додаје Зоран Гајић који свакога, ко дође у Гајиће упорно нутка ракијом, мада он не пије.

Женидба

И Душан и Зоран оженили су се из других села. Зоран из Петошеваца код Лакташа а Душан из Суботића на Козари.

– Нерадо су се цуре удавале у наш крај. Кажу, велико брдо, тежак живот. Ја сам, због љубави пјешачио 24 километра, а мој рођак Зоран још и више. Посрећило нам се, није било узалуд. Цуре из равнице нису хтјеле у Јурковицу, само оне из већег брда и планине – објашњава Душан Гајић стратегију јурковачких момака.

Стићи до Горњих Гајића, зими је тешко, нарочито када оклизави, заледи и падне снијег. Тада мјештани увијек морају бити у приправности, да очисте пут, разбију лед.

Ако то не ураде, ако их невријеме изненади или затекне на спавању, вијавица све затрпа и одвоји њихов заселак, од осталог дијела села. Тада се може само пјешке преко њива, или на коњу, као некада.

Комшилук, солидарност и рођачка помоћ, у таквим ситуацијама, за њих је пријеко потребна. И зато, сви, некако углас кажу, да су у предности због близине. Куће су ушорене, једна поред друге. Гајићи живе у слози а то је за њих најважније.

СрпскаИнфо

Аутор: Милан Пилиповић