НАШИ „УКУЋАНИ“: ППГ ГАЛИЋ
Док на савском кеју фотографишем свијеће од правог пчелињег воска, размишљам о томе како нас је њихова свијетлост одувијек водила кроз различите периоде живота, обасјавајући у нама радосне, али и оне тужне тренутке. Понекад је свијећа била на торти или славској трпези, а понекад и у нашој руци док се молимо за душе оних који више нису са нама. Уз свијећу се крстимо, у романтичним тренуцима заљубљујемо и на крају вјенчавамо. Њен стабилан пламен, који тек понекад затрепери, био је и биће свједок најважнијих догађаја у нашим животима. Док „окидам“ последњи кадар фотоапаратом, схватам како до сада никада нисам писао о тако посебном предмету.
Воштана свијећа – вјековни „члан“ домаћинства
„Сјећам се како смо као дјеца кришом умакали прстиће у растопљени восак, да бисмо себи направили велике лијепе „нокте“. Родитељи су нас тјерали од врућег казана, а нама је најзанимљивије било оно што се не смије…“, приповиједа ми раније тога дана Гордана Голић из Градишке, књиговођа, пчеларка и истински заљубљеник у један од највриједнијих пчелињих производа – восак. Још као дијете помагала је дједу који је правио свијећу воштаницу, да би данас као остварена жена поново оживјела породични занат. Прве пчеле на имање Горданиног оца донијела је његова мајка, а Горданина бака још тридесетих година прошлог вијека. При томе, према њеном сјећању и предању старијих, пчеле само једне године нису биле у породичном дворишту. Данас Гордана, као и њени брат и сестра имају своје пчелињаке, које су наслиједили од родитеља.
„Као пчеларки, желим да нагласим како ми је восак пуно дражи производ од меда. Никада ми неће досадити. У њему су утопљене моје најљепше успомене из дјетињства, као и наслеђе које желим да пренесем својој дијеци“, истиче Гордана. „Прво сам покушала направити свијеће на начин како је то радио мој дјед. Нисам била у потпуности задовољна резултатом. Међутим, захваљујући доступним информацијама на интернету, као и искуствима других воскара унаприједила сам породичну методологију израде свијећа. Направила сам фитиље, увоштила их и кренула са потапањем…“, наставља Гордана.
Гордана Голић, чувар воскарског заната
Било је потребно неколико покушаја, много труда, рада и пажње да би се добила свијећа, која испуњава Горданине строге критеријуме. Услов је био да свијеће буду израђене од чистог природног воска, да одају угодан медни мирис док горе, те да изгледају савршено. Додатно, сам начин израде свијећа морао је у највећој могућој мјери одговарати оном некадашњем, којег су практиковали Горданини преци. Поменути труд резултирао је са неколико врста свијећа, прије свега класичном славском, затим свијећама за вјенчања и крштења, обичним „равним“ свијећама, те на крају оним декоративним са занимљивим орнаментима.
„Моја славска свијећа мора да гори без проблема два дана. Међутим, нешто смо заборавили. Некада је за славском трпезом један члан породице стално дежурао покрај свијеће и одржавао фитиљ, како би она беспрекорно горјела и на дан славе, али и сутрадан.“, објашњава ми Гордана док покушавам да схватим како се заправо праве свијеће. На почетку је важно, како ми каже, да се ланени фитиљ отежа. Да добије правац. Припремљени фитиљи се затим потапају у посуду пуну растопљеног воска, извлаче и одлажу на сушење. За једну свијећу, зависно од дебљине, потребно је од 80 па чак и до 150 потапања у восак. Због тога је на дневном нивоу могуће направити тек неколико свијећа. Још један од разлога зашто се према правој воштаној свијећи треба опходити са посебним поштовањем.
Важно је нагласити како се и остале Горданине пчеларске активности у многоме разликују од оних на које смо навикли. Наиме, Гордани мед није у фокусу. Восак је производ број један, а за њим одмах и прополис. Ипак, капи ове драгоцијене материје Гордана справља мало другачије од других пчелара. Додаје им хладно цијеђено уље од љешника, које ублажава снажни ефекат алкохола у устима, те њежно са прополисом клизи низ грло. Овај производ настао је у сарадњи са плантажом „Златни љешник“ из Бања Луке, чије је уље освојило златну медаљу на овогодишњем Новосадском сајму. На крају, не треба заборавити још један стари производ који Гордана „оживљава“. Ријеч је о воштаним компресама, односно комаду медицинске газе, која је потпољена у восак, прополис и хладноцијеђено уље љешника. Тако натопљену газу, загријану на ниво тјелесне температуре наши стари су привијали на отворене ране. Резултати су били изузетни.
Воштане компресе – древни терапеутски приправак
„Ја нисам технолог и не желим да радим напредне пчелиње производе, као што су матична млијеч и апитоксин. Сматрам да нисам дорасла том нивоу, али сам зато нашла свој простор за оживљавање породичне традиције. За мене је врхунац успјеха када задовољни купци од мојих свијећа направе Божићне аранжмане, који су толико лијепи да постају виралне честитке…“, наглашава Гордана и додаје како јој је јако битно да поред својих активности у пчеларству има времена и за боравак са породицом у „њиховом“ селу. Наиме, прије неколико година Горданина ћерка и зет купили су велико имање у Церовљанима и заједно са породицом створили властиту оазу мира, коју од миља зову „наше село“. Поред пчелињака, засновали су и велики воћњак, посијали башту, очистили бунар и набавили „дрвени“ шпорет.
„Ми смо као у кошници! Свака пчела има своје задужење. Ћерка и зет одржавају воћњак, ја сам у пчелињаку и око баште, док је муж задужен за ракијски котао“, кроз спокојан осмјех истиче Гордана.
За крај, важно је нагласити како како је Горданина радиност још по нечему посебна. Наиме, воштане свијеће и други производи примарно се продају каналима директне продаје, из руке у руку. Једини изузетак од овог правила је „Кућа Лијевча и Поткозарја“, за коју Гордана сматра да је продавница са душом, у којој њене свијеће, али и други производи треба да буду посебни представници Градишке.
„Можда сам прескромна, али ја ово радим из љубави и поштовања према пчели, као и због тога што имам драге успомене из дјетињства, које желим да сачувам и пренесем својој дјеци и унуцима…“, закључује на крају разговора Гордана Голић.
Текст: Петар Нинић
Фото: Петар Нинић и архива Гордане Голић