Мој град: Гојко Суботић
Гојко Суботић је рођен у Градишци 11. августа 1931. године, гдjе је провео дјетињство и похађао основну школу до избијања Другог свјетског рата. Ниже разреде гимназије завршио је у Београду и родном месту , а више у Бањалуци. На Филозофском факултету у Београду студирао је историју умјетности и дипломирао 1955. године.
Након одслужења војне обавезе, током јесени 1956. године, радио је у стручним екипама на теренском истраживању и ископавањима у источној Србији, а затим у Публицистичко-издавачком заводу Југославијe. Априла 1957. године је на матичној катедри уписао постдипломске студије и марта 1959. године одбранио магистарски рад са темом Везе између српског средњовековног сликарства и књижевности. У јуну исте године изабран је за асистента на Одељењу за историју уметности.
Након одбране докторске дисертације на тему Охридска сликарска школа XV века, 1974. године изабран је за доцента на предмету Историја уметности југословенских народа средњег века. Јануара 1978. године је прешао на дужност директора Музеја примењене уметности у Београду. Од октобра 1979. године до пензије, августа 1998. године, радио је у Византолошком институту Српске академије наука и уметности.
Био је, истовремено, дугогодишњи сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду, где је двије године обављао и дужност управника. За дописног члана САНУ изабран је 27. октобра 1994. године, a 2003. за редовног члана. Од 1997. до 2000. године био је директор Галерије Српске академије наука и уметности.
Суботић је инострани члан и Атинске академије (2005) и Македонскe академијe наука и уметности, члан ван радног састава (2006).
У научним истраживањима посветио се проучавању српске умјетности средњег вијека и њеним везама са Византијом и Западом, као и умјетничком насљеђу Балкана у вријеме турске власти. У овим истраживањима значајно мјесто заузимају студије о споменицима XIV вијека у Светој гори, метеорима, Водену и Охриду.
Објавио је и преглед умјетничког стварања на Косову и Метохији у XIII и XIV вијеку, гдје су представљена монументална архитектонска здања са својим пластичним украсом и богатим зидним сликарством. Упоредо са историјско-умјетничком и историјском анализом балканског насљеђа, посебну пажњу је посветио епиграфској грађи који данас чини замашан корпус и представља основу не само за темељно познавање споменика од XI до XVIII века и услова у којима су они настајали него и драгоцени извор сазнања за историју, филологију, палеографију, помоћне историјске науке и др.
Добитник је Октобарске награде града Београда (1981), награде за културу Вукове задужбине (1999) . Синод Српске православне цркве додијелио му је Орден Светога Саве првог реда (1998), а Номархион Атике са градом Атином почасну титулу амбасадора хеленизма (1999), награде „Михаило Миша Ђорђевић“ (2000) и више високих признања из области заштите споменика културе.
Гојко Суботић живи и ради у Београду.