Манастир Лепавина: Чувар православља на сјеверу Хрватске

Бројни становници Градишке и околине посљедњих година налазе духовну утјеху и храну у манастиру Лепавина.

Лепавина је манастир у истоименом селу у општини Соколовац,  недалеко од града Копривнице у Републици Хрватској. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. То је духовно мјесто у које долазе бројни ходочасници, не само православни  него и римокатолички из цијеле Европе, који долазе пред чудотворну икону Богородицу Лепавинску да се моле и траже спасење.

Игуман Манастира Лепавина од 1984.  до 2017. године био је архимандрит Гаврило Вучковић, духовник који је још у живом сјећању вјерујућег српског народа.

Према старом локалном љетопису, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године. Као његов оснивач помиње се монах из манастира Хиландара Јефрем Вукодабовић, поријеклом Херцеговац, који је са два монаха из Босне саградио дрвену црквицу.

Видјели су да је околина плодна, па су позвали и народ из Босне, те се за кратко вријеме опустјела околина испуни новопридошлим Србима. И тако су уз њихову помоћ, калуђери  почели да крче земљу и граде манастир. За кратко вријеме саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.

Чувши за то, Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године напали су манастир под водством Зареп-аге Алије и спалили га. Ипак, потреба за манастиром као духовним центром досељених Срба, није се гасила. Године 1598. дошао је јеромонах Григорије, такође постриженик манастира Хиландара, са још два калуђера из манастира Милешеве, те са околним народом почиње обнова манастира. Обнова је текла доста споро, што због несигурних времена и због скромних средстава.

 Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије и постали важан фактор у одбрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године – стварају се услови за градњу манастира у правом смислу ријечи. Већ наредне године, под руководством архимандрита Висариона, почиње темељна обнова и изградња, која је упркос многобројним тешкоћама завршена 1642. године.

Манастиру је  септембра 1642. године барон Иван Галер потврдио  право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесвећана.. Живот манастира тако је коначно осигуран и од тада почиње у пуном замаху његова вјерска, просвјетна и културно-историјска улога.

Половином 18. вијека саграђена је данашња манастирска црква. Градњом је руководио архимандрит Никифор. Довршену је цркву осветио 25. марта 1753. године костајничко-зринопољски епископ Арсеније Теофановић, који је готово стално боравио у Северину. Иако црква споља има особине барока, у унутрашњој конструкцији сачувала је доста елемената старог српско-византијског стила. Касније је црква уљепшавана, а нарочиту вриједност је добила 1775. године, кад је за њу уметнички иконостас, који је коштао 2375 форинти у сребру,  израдио један од најбољих сликара раног српског барока, Јован Четиревић Грабован.

Тај рад је углавном финансирао фелдмаршаллајтнан Михаил Микашиновић, у чији спомен је под иконом светог Јована Крститеља био извајан његов грб са натписом: Михаил Микашиновић  г. фелдм. лаит.

Био је то један од најбољих Грабованових иконостаса. Нажалост, тај је иконостас страдао у бомбардовању 1943. године, а сачувале су се само три иконе: Успења Богородице, Богојављање и Духови, а и од њих су двије биле веома оштећене. Ипак, оне говоре о високим умјетничким квалитетама тог иконостаса.

Икона је остало и из ранијих времена, а то су иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене 1647. године  у Лепавини. Осим иконографских споменика, нарочиту вриједност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије тако спадају два четверојеванђеља из 13. и 14. вијека од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лијепим иницијалима.

Доласком митрополита Јована Павловића на Епархију загребачку, 12. августа 1977. године, манастир Лепавина постепено враћа свој некадашњи сјај и значај. Сама обнова манастирског храма почела је 1978. године постављањем бакарног покрова, а затим се приступило обнови источног дијела манастирског конака и господарских зграда. Обновљена је и гробљанска капела.

Помоћ је стигла и од Свјетског савјета цркава, Евангелског омладинског дијела из Виртенберга и вјерника Евангелистичке цркве из Штутгарта на челу са сестром Урсулом који су изразили жељу да учествују у обнови манастира, а што им је митрополит омогућио. Тако су радови на обнови западног дИЈела конака, порушеног 1943. године, почели 1986. године, али рат који избија 1991. спријечио их је да своју жељу спроведу до краја. Одгодили су њено остварење за нека боља времена.

 За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, гдје вјерници непрекидно долазе тражећи помоћ у молитви.  Настанак ове иконе датира још са почетка 16. вијека и дјело је непознатог аутора. Икони се са разлогом приписују чудесне исцјелитељске моћи, јер и сама њена судбина је чудесна.

 Током њемачког бомбардовања 1943. године манастир Лепавина је доживио велико страдање. Торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама био је скоро потпуно уништен. Икона Богородице је чудом Божјим остала неоштећена и нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу.

Послије рата се дуго није знало гдје се налази икона Богородице. Тек 1967. године на тавану Загребачке митрополије пронашао  је отац Симеон Сакуљ, у то вријеме настојатељ манастира Лепавине. Била је затим предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године.

Управо је тога дана, на тај велики Богородичин празник, први пут служена Света литургија у цркви обновљеној од ратних разарања.

Старјешина манастира јеромонах Василије данас заједно са својим монасима брине се о манастиру, служи Богу, обрађује манастирску земљу, дочекује, испраћа и даје утјеху свима онима који дођу у манастир Лепавину.

Д.Ј.

ФОТО: Николина Макитан и Ненад Божић