„Бирај Уну или фуруну“ Драмтична исповијест Василија Карана о страдању Козарчана у Другом свјетском рату (ФОТО)

Борбу против фашизма и улогу партизанског покрета, голготу народа Козаре и Поткозарја, злочине у усташким логорима смрти у Другом свјетском рату треба памтити и причати младим генерацијама.

Василије Каран (90), књижевник и свједок историје, написао је 40 књига о Козари, збјегу народа, непријатељском обручу, великом страдању и патњи народа, спаљеним селима…

Нијемци, усташе и домобрани су опасали Козару у којој је 80.000 цивила живјело у колибама. Тада је настао свеопшти пакао. Мушкарце су одвајали и транспортовали у Њемачку на рад, а остале, без изузетка спроводили у логоре смрти НДХ – свједочи Василије, описујући терор над својим Козарчанима.

У Другом свјетском рату, из козарских села и градова одведено је у логоре и на друга губилишта више од 11.000 дјеце. Он је био међу њима, у истој колони. Побјегао је и спас пронашао у шуми.

– И сада ми се привиђају призори ужаса. Ћим склопим очи, у сну видим окрвављену Козару, чујем јаук Козарчана и пјесму, пркосну, која се мијешала са тим јауцима. Борци су се лавовски борили, а мајке су кукале над палим синовима, кћеркама, браћом… То је био пакао којег никада ни један писац неће успјети дочарати, у величини и снази, како је то изгледало.

Василије, без паузе, прича о Козари, као да, по ко зна који пут, проживљава исто. То је његова лекција и рата и живота.

– Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прате нас усташе. Униформе им тамне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете. И сада, као да чујем њихове гласове, кажу, сад ћете у Уну или у фуруну. Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у неком склоништу. Отишао је још док смо били у козарском збјегу да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на њега и путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увредама. Имао сам 8. година и све сам разумио. Успут размишљам како ћу жив изгорјети у некаквој пећи која је намијењена за убијање људи. Нисам желио да умрем него сам мислио на живот, хтио сам да живим. Волио сам да се играм, да трчим, да се пентрам и дружим са вршњацима. И они су у овој колони. Сви смо били тужни, мокри од умора, од јулског сунца, али и од страха – рекао је Василије.

– Колона Козарчана кретала се преко мог Поглеђева. Са брда, видим цијело своје Кнешпоље. Било је у пламену. Колико кућа, штала и других објеката у сеоском дворишту, толико црних облака дима који су се извијали до неба. Кнешпоље у пламену, а мене гоне у Јасеновац. Тамо гђе се умире – каже Василије.

Василије, свједок болне прошлости и крваве историје, је почетком јула 1942. умакао из колоне смрти.

– Побјегао сам на очиглед моје мајке, браће, родбине и трчао без даха ка шуми, у њедра планине Козаре. Подивљао сам без родитеља у шуми, ништа нисам знао осим да бјежим. Бјежао сам највише од усташа, потом од домобрана, од Нијемаца… Нисам имао шта да једем, само шумске јагоде, лизао росу, одбачене њемачке конзерве… – сјећа се Василије свега, као да је јуче било, а не прије осамдесет година, те додаје:

– Испратили су ме из колоне која је водила у Јасеновац погледи мајке Петре, браће Мирка и Ранка, као и сестрице Анке, која није имала пуне двије године. Запамтио сам њен посљедњи поглед, осмијех и неколико зубића. Док сам трчао вијугавом стазом, чуо сам два или три пуцња. Био сам убијеђен да ми пуцају у леђа. Испред себе сам угледао младу жену која је исто тако трчала и бјежала од усташа. Нисам је стигао, али сам на уској стази угледао крв. Била је рањена. Скренула је са стазе да рану завије или да умре, не знам.

– Данас, након толико година, причињава ми се и даље осмјех сестрице Анке. Не знам јој за гроб, али њен лик добро памтим. То ми је једина успомена на њу, испричао је Василије, рођен је 1934. године у Међувођу (Поглеђево) код Козарске Дубице. У току рата, на Козари, изгубио се од родитеља, па је без икога свога, преживио ратне дане на брдима ове планине и том времену, као сјећање, посветио је више својих књига. Најпознатији су романи “Црвени трагови”, “Како сам добио писмо од Хитлера”, “Сањалице”, “Бразда Бране Бановића”, “Добар дан, сиротињо”, “Черга”, “Плава свјетлост”, “Зов”, “Паклена варош”, “Звијезде не умиру”, “На Поглеђеву трешња зри” и друге.

Заједно у обручу

Мира Јанковић, супруга Василија Карана, истоврмено, била је у обручу на Козари. Имала је тада пет година. Памти то тешко вријеме, и прича.

– Моја и Василијева прича, наша прича, важе за младе генерације, да буду свјесни опасности које фашизам шири по свијету, и данас, нажалост. Памтим, како сам у колони, са родитељима, родбином, путовала у Козару. Тражили смо спасење и заклон. Моји су, из Равница код Новог Града, гђе смо имали куће, водили стоку и све што смо имали. У Козари је данима падала киша, пуцало се, ја сам, плакала. Много мојих комшија, рођака, дјеце, старијег свијета, погинуло је, од авиона, граната и бомби – каже Мира.

Мира, медицинска сестра у пензији, често понавља своју животну причу, описује слике дјетињства у рату, крв, погибије, и смрт.

Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com