Њима се роде увијек враћају: Пензионери Здравка и Мирко на свом имању код Градишке направили рај за птице (ФОТО)

Они се воле већ скоро пола вијека. А њих воле дјеца, пензионери, комшије, путници намјерници и… роде. На идиличном имању породице Кекењеске у Бок Јанковцу код Градишке, сви су гости добро дошли, без обзира на вјеру, нацију, род и врсту. Јер, Мирко – Имре и његова супруга Здравка су добри домаћини. Ма шта добри, дивни!

Лијепо уређену кућу, врт пун цвијећа и зеленила, оближње њиве и шумарке пензионери Здравка и Мирко Кекењеске, повратници из Њемачке, дијеле с родама. И наравно, са својом породицом и својим гостима.

Роде се заиста враћају на њихово имање. Увијек. Непогрешиво. Не можеш птицама – свјетским путницима, подвалити. Знају они ко је ко: ко је добар човјек, а ко обични фолирант!

Своје омиљене птице Мирко и Здравка дочекују у прољеће, хране их, чувају, постављају на бандере и стубове оквире, да роде на њима лакше саграде гнијезда, да се у миру и благодети размножавају и радују животу.

Штите их од грабљиваца, лијече их кад су повријеђене или болесне, прате сваки њихов лет по насељу, пребројавају младе… А крајем августа испраћају на далек пут, у топлије крајеве.

– Волим роде одувијек. У Војводини, у Бачком Градишту, гдје сам рођен и одрастао, био сам окружен родама. Ту љубав увијек сам носио у себи и тражио прилику да је искажем – каже Имре Кекењеске, Мађар из Војводине, којем су нове комшије надјенуле име Мирко.

Па је и остао Мирко. Што је, на крају крајева, само превод; Имре, на мађарском значи Мирко: онај који се радује миру.

Па се Имре – Мирко присјећа како је, кад су електричари у дворишту мијењали бандеру, замолио мајсторе да поставе рам за гнијездо које је својеручно направио.

– У рам сам убацио суву винову лозу, како бих привукао роде, и то је успјело – испричао нам је Мирко, показујући велику колонију и пуна гнијезда рода.

Љубав према овим птицама Мирко је пренео и на супругу Здравку. Она свакодневно купује свјеже гирице за своје роде.

 

– Роде ме ујутро чекају испред врата, у врту, да их нахраним. Цијело јато се овде гнијезди. Ово је наша и њихова заједничка кућа. Све роде које овдје лете, а има их много, сматрамо својима. Све роде у Бок Јанковцу су из наших гнијезда, овдје су се прве излегле, па се размножиле у околини – прича Здравка.

Она и њен Мирко прате сваки покрет рода, на земљи, у гнијезду или лету, док трагају за храном, леже на јајима, заклањају младе од врућине или олује…

Свашта они о родама знају. Рецимо, да младе роде имају црни, а старе црвени кљун, да су женке мање од мужјака. А занима их и колики пут с јесени прелазе, гдје лете и којим коридорима…

Љубав као из романа
А којим је „коридорима“ Имре долетио у Бок Јанковац и постао Мирко? Који су њега вјетрови донијели у Поткозарје?

Па љубав, наравно. Она права љубав, за цијели живот. Она љубав која, као од шале, наџиви државе и епохе, преживи ратове и не хаје за предрасуде.

Имре Кекењеске је, дакле, Мађар, католик из Бачког Градишта.

Здравка Кекењеске, рођена Гавриловић, је Српкиња, православка из Поткозарја. Није то битно за ову причу, али ето, питаће се људи, па да им и то испричамо.

Битно је да су се давне 1974. године упознали у Фрајбургу, на забави код Мирковог пријатеља. Била је то љубав на први поглед.

– Имали смо заједничко друштво, али се до тада нисмо познавали. Без обзира на мање језичке баријере, нас двоје смо одмах схватили да смо једно за друго, и то заувијек – прича Здравка.

А њен супруг клима главом. Оно што су мислили и осјећали те вечери, на тој забави, мисле и осјећају и данас, послије пола вијека заједничког живота.

– Много лијепих дана и година смо прошли, а све проблеме рјешавали смо заједно. Поносна сам на наш брак, јер се волимо и дијелимо исте вриједности – каже Здравка.

А Имре? Па не би он дошао у Бок Јанковац и постао Мирко да није баш тако како бесједи његова супруга.

Неће оне виршле, само рибице
Мирка је, дакле, љубав довела у Градишку, у Здравкин родни крај, гдје су супружници изградили оазу пензионерске среће и задовољства. И дом за своју породицу. Овдје живе њихова два сина, кћерка и троје унучади.

Из Њемачке су дошли 2009. године, а Мирко је одмах, од првог дана, освојио симпатије нових комшија, нарочито дјеце. У Бок Јанковцу он и Здравка су омиљени код свих, без обзира на вјеру и нацију.

Изградили лијепу и модерну кућу, уредили двориште и имање, све под конац. Поред куће је и њихов породични заштитни знак – рода од гипса, која сваком госту, током цијеле године, свједочи да је ово имање и дом многобројних рода.

Ових љетних дана, кад устане, Здравка увијек прво даје доручак својим родама, па тек онда спрема „фруштук“ за супруга и себе. Своје птичице храни искључиво гирицама, и ујутро и навече.

– Покушавала сам давати виршле, али не прихватају – каже Здравка.

Чуј, виршле, па не можеш преварити роде, нису то људи!

Здравка и Мирко мјесечно купе 30-ак килограма гирица, а ту су и други трошкови за њихове летеће љубимце, али љубав нема цијену.

Као балерине на леду
– Ископао сам бунар поред којег су увијек двије канте пуне воде, да у свако доба роде могу да се напију и напоје младе. Све смо испланирали и организовали, ништа не препуштамо случају. Једном се једно гнијездо запалило, од струје, а неколико младих је изгорјело. То нас је много растужило и зато се боримо да се такво зло не понови – прича Мирко.

И комшије су завољеле њихове роде, а највише им се радују дјеца, којих је у Бок Јанковцу све више. Мирко и Здравка вјерују да је народно вјеровање, да роде предсказују рађање и наталитет, сушта истина!

– Често сједимо у дворишту, са дјецом из комшилука, па гледамо роде. Тај снажни лет, ти грациозни покрети, посебно на вјетру – изгледају као балерине на леду – описује Здравка.

У великом јату, које кружи изнад куће или хода по ливади, домаћини имају и своје посебне љубимце, којима су дали имена.

– То су Глорија и Борија, а најмањој роди, коју лијечимо, јер су је друге роде злостављале и избациле из гнијезда, дали смо име Голијат. То име је заправо дала наша унука. Имамо и малог Феликса, којег посебно пазимо и мазимо – причају Здравка и Мирко.

Кад роде закасне
Ове године роде су стигле 11. марта, забиљежили су у свом кућном календару тај радосни догађај. Прије неколико година окасниле су чак двије седмице, те у Бок Јанковац слетјеле 28. марта.

– Ове године долетјеле су раније, вјероватно због благе зиме. Иначе, на одлазак почну да се припремају већ средином августа, а крајем мјесеца и посљедње одлете. Једне године су нас напустиле тек 29. августа, што је прилично касно. Закључили смо да је на то утицала млада рода, која се касно излегла, па није била спремна за дуги лет, али су је родитељи, браћа, сестре и друга перната родбина ипак причекали – причају Здравка и Мирко.

Када роде одлазе, када почну да се припремају за путовање, овај стари заљубљени пар обузме сјета. Растуже се, као да им на далеке путе одлазе дјеца, коју неће видјети цијеле зиме.

Али, знају Мирко и Здравка да ће се роде вратити.

– Када на календару пребацимо лист са мјесецом мартом, тада почиње наша радост ишчекивања повратка рода. Кад стигну, слете на кућу и дуго клепећу, јављају нам се, а ми их дочекујемо као најдраже госте. Тада се убрзо паре, поправљају гнијезда, ударнички раде, не губећи вријеме – описује Здравка ритуале ових великих и човјеку привржених птица.

Потребне бандере за гнијезда
У Мирковом и Здравкином дворишту и на оближњој њиви, гдје желе изградити село за роде, потребне су им бар три додатне бандере. Нема довољно мјеста за гнијезда и зато се птице отимају за стара гнијезда.

– Свакоме ко би нам помогао у томе, ми бисмо били захвални, као што смо захвални и комшијама, које нам помажу у исхрани и чувању рода – кажу Здравка и Мирко.

Лијевак против грабежљиваца
Мирко је на дрвеној бандери поставио обрнути лијевак од лима, као ефикасно средство против грабљиваца.

– Једном приликом грдно смо се разочарали видјевши да у једном гнијезду недостају два птића. Трчали смо Мирко и ја свуда уоколо, распитивали се, гдје су роде, камо су нестале, све док нам комшија, који је чувао овце у близини, није казао да је видио куну, која се успела на бандеру и покупила птиће. Обоје смо плакали. Мирко је онда од лима направио лијевак и поставио га у обрнутом положају, и од тада се више грабљивице са земље не могу пењати у гнијезда – испричала нам је Здравка.

ДОКТОР БОРИС
Здравка и Мирко су ових дана заузети опоравком повријеђене роде, коју данима лијече уз помоћ ветеринара Бориса Кукоља.

– Она се излегла на бандери у њиви и прва је излетјела из гнијезда. Када је хтјела да се врати, родитељи јој то нису дозволили, него су је повриједили и избацили. То је ваљда била свађа и васпитна мјера, по родиним принципима. Ја сам је прихватио и однио код ветеринара – прича Мирко.

У Ветеринарској станици лијечили су малу роду неколико дана. Сваког јутра Мирко ју је доносио на терапију, прегледе, чишћење повријеђеног крила.

– Рачунао сам, колико год да кошта, платићу, само да је спасем и да она опет полети, али доктор Кукољ није хтио ништа да наплати. Хвала му на томе – прича Мирко о спасавању младе роде, коју сада чува у дрвеној шупи, у изолацији, док се не опорави и не ојача.

– Када дође наша унука, а рода потпуно оздрави, она ће да је пусти и пошаље роду да полети, да се придружи осталима. Биће то велики догађај за све нас – каже Мирко.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић