Школе нијеми свједоци ПРОПАДАЊА СЕЛА: Драматично смањење броја ученика у Лијевчу и Поткозарју (ФОТО)

Више од 30 сеоских школа на подручју Градишке, Козарске Дубице, Лакташа, Српца и Прњавора затворено је у посљедњих 10-ак година. Од тога, трећина се односи на Градишку којој припада највећи дио Лијевча и Поткозарја.

Драгутин Ковачевић, начелник градског Одјељења за друштвене дјелатности у Градишци, казао је за Српскаинфо да је много лакше навести села у којима се изводи настава него гдје су школе угашене. У турјачком крају школе раде у Средњој Јурковици, Јазовцу и Горњој Јурковици.

На подручју које гравитира Основној школи „Петар Кочић“ Нова Топола настава се изводи у Кочићеву, Машићима, Карајзовцима и Вилусима. На подручју Горњих Подградаца у функцији су подручне школе у Доњим Подградцима, Јабланици, Бистрци, Буквику и Шималовској.

– У свим овим школама заједно, рачунајући Вилусе и Орахову, које су некада биле централне а сада подручна одјељења, мање је од стотину ученика. У неким мјестима наставу похађа троје, петоро, шесторо, максимално десет ученика – појаснио је Ковачевић.

Школски објекти у којима нема наставе углавном су запуштени или се користе за различите намјене. У школи у Мичијама станују Божо, Маринко и Драгољуб Дакић, избјеглице из Босанске Крупе. Овдје су учионице претворене у спаваонице, док школско двориште служи за испашу стоке.

У Требовљанима, након одласка посљедње генерације, у школи је до скора становао бивши послужитељ Боро Срдић, избјеглица из Гламоча. Иста ситуација је и у школи у Милошевом Брду, гдје станује бивша учитељица Стана Бајић, избјеглица из Босанског Грахова.

До скора је овдје становала и њена старија колегиница Анка Даниловић, поријеклом са Жабљака у Црној Гори. Ученика одавно нема, нити најаве да би се било шта у том смислу могло ускоро промијени.
Осим избјеглица и бескућника настањених у бившим школама, ови објекти, некада грађени радним акцијама, са много ентузијазма и вјере у просперитет села, постали су нијеми споменици сталног пропадања.

Момчило Марјановић, учитељ у пензији, испричао је за Српскаинфо да је школа у Кијевцима, гдје је он годинама радио, некада била сувише тијесна да у три смјене прихвати све ученике из овог и сусједних села. Сада је и она празна, без учитеља и ученика.

– Тужно је када се угаси школа. То је први знак, звоно за узбуну у селу које неповратно пропада и нестаје. Тако се десило и у Кијевцима, гдје само повремено навраћају бивши ученици поводом ђачких састанака, да се присјете и на тренутак оживе успомене. Гдје нема школе, ту ускоро ни села неће бити – упозорава Марјановић.

Изузетак је школа у Јазовцу, која је обновљена и гдје је поново организована настава. Дане Малешевић, бивши министар просвјете и културе Републике Српске и просвјетни радник, сада посланик у НС РС, својевремено је иницирао обнову школе у Јазовцу.

– Сваки покушај да се угашеној школи удахне нови живот је веома тежак. У Јазовцу смо у томе успјели, уз велику помоћ и подршку мјештана. Обновљен је и школски стан, опремљена учионица. То је охрабрило мјештане и вратило вјеру у живот овог села, мада је питање колико ће све потрајати – рекао нам је Малешевић.

Бивше школе су послије одласка ученика претворене такође у задружне магацине, старачке домове, гараже за пољопривредну механизацију, продавнице, а у бољем случају за друштвене активности.
Позитиван примјер су Рогољи, гдје Удружење жена „Мајка“ има сталну поставку о прошлости села, а у обновљеним учионицама одржава састанке и забаве.

О размјерама пропадања села, првенствено драстичном пада наталитета, свједочи Милан Вујатовић, сеоски статистичар из Јабланице. Он каже да у његовом засеоку има 21 кућа. Од тога у 15 кућа живи по једно, а седам је пустих.

– У периоду од 1950. до 1960. године у овом засеоку Јабланице рођено је 75 дјеце, а од 1960. године до сада укупно 17 дјеце. Само 1955. године рођено је дванаесторо. Од садашњих становника, најмлађи има 64 године. Дјеце нема – каже Вујатовић.

Осим смањеног броја дјеце и ученика, школе у лијевчанским и поткозарским селима се затварају јер родитељи инсистирају на школовању у већим мјестима. Радивоје Поповић, директор Основне школе „Петар Кочић“ у Новој Тополи, каже да дио родитеља не жели да се њихова дјеца школују у свом селу него у већим, регионалним центрима.

– Имамо учесталу појаву, нарочито почетком школске године, да ученици који у своме селу имају организовану наставу и способне, едуковане, искусне учитеље, путују у Нову Тополу. Они прелазе дневно десетак и више километара умјесто да се школују много ближе. Овако ученике превозимо, а школе гасимо – истиче Поповић.

Посљедњих година, на тополском подручју обустављена је настава у Романовцима, Береку, Елезагићима, Миљевићима и Вакуфу.

• Шкорићи
Браћа Данко и Невен Шкорић, ученици у Јазовцу, сасвим случајно су постали чувари сеоских школа. Ова два дјечака су двије године похађали наставу у Грбавцима, а њиховим одласком школа је угашена. Сада улогу чувара школе имају у Јазовцу.

– Били смо у школи у Грбавцима, због маме учитељице која је тамо радила. Путовали смо из Градишке. Било нас је троје, ђака, у Грбавцима. Када смо ми отишли, школа се угасила. Сада са татом путујемо у Јазовац, у школу. То је његово родно село, а и ми волимо тамо бити. Ту идемо у школу. Ако бисмо је напустили, можда би се и она угасила, јер има четворо ђака – испричали су нам браћа Шкорићи.

Аутор: Милан Пилиповић