У овим бурадима је ракија стара пола вијека: Стигла јесен, а Миленко Чекић заложио ракијски казан у Грбавцима под Козаром (ФОТО)

У подруму Миленка Чекића, у поткозарском селу Грбавци је пет хиљада литара ракије, највише шљивовице. Најстарија је испечена прије четрдесет година па чак и пола вијека. Највише ракије чува у дрвеним бурадима. Једно га посебно подсјећа на дједа Јову који је буре, пред Други свјетски рат, пуно ракије, закопао и побјегао у Козару.

Када је рат минуо, дошла слобода, и Јово се са својима вратио кући, откопао је буре са ракијом и наздравио новом животу, новој држави и бољој будућности, како је тада говорио. Миленко брижно чува дједово буре које је увијек пуно ракије, да му неби попустиле друге и обручеви па се сасуло.

– Сачувао је дјед Јово још два бурета, једно је негдје нестало а друго смо поклонили рођаку. У дрвеним бурадима ракију чувам до годину а послије претачем у посуде од стакла или инокса. Пет бурића од инокса напуњених најбољом ракијом намијенио сам за унуке. На дан рођена, за сваког сам напунио буре од 50 литара и запечатио. На сваком сам име исписао, по старини поредао, Федор, Ирина, Мила и Иван а имам буре и за Огњена, сестриног унука. То је пето.Отворићу их, надам се, на дан њиховог пунољетства, за 18. рођендан – са поносом о породичној традицији, за Српскаинфо прича Миленко Чекић.

Волио бих да ту буде што више буради, за моје, братове и сестрине унуке, повјерио нам се Чекић, иначе, успјешан предузетник који се бави лимаријом и прерадом метала. Њега за ракијски казан вежу многе, лијепе успомене.

– Одрастао сам поред ракијског казана, сакупљао сам шљиве, радио многе кућне послове и од оца и дједа учио, прихватао сеоске послове и стицао љубав према селу, родном крају… Настојим увијек у друштву пећи ракију јер се некада око казња окупљало више комшија, ту се причало, приповиједало, провјеравао окус ракије. Ако гори на ватри, баца велики пламен, добра је, ако гаси ватру, мора се прекидати, тако се говорило а ја упамтио па причам даље – сјећа се Миленко Чекић, будећи запретене успомене, међу дрвеним даскама велике шупе, напуњене ракијом, кацама са преврелом шљивом и дрветом.

Ракијски казан није са овог мјеста помјерен од 1969. године, када су га ту поставили Миленков дјед Јово и отац Гојко. На истом мјесту „весела машина“ ради без прекида, зависно од рода шљиве и другог воћа.

– Када шљива, крушка и јабука добро роде, као ове године, ракијски казан је данима па и ноћима у погону, у употреби. Било је и лоших година али ја памтим само добре, јер се тада мирис ракије и преврелог кома из каца шири селом. Некада су комшије довозили код нас на печење ком и дрва. Разлог је био у издашном врелу поред куће са којег воду и сада користимо за хлађење чабра и казана – испричао нам је, са сјетом, Миленко Чекић.

Он живи у Градишки али је са сином Срђаном, по струци архитектом, обновио старо сеоско имање, засадио воћњак и заложио ватру на старом огњишту.

Ове године имао је двије тоне аутохтоне савке шљиве а много више других врста воћа. Рачуна да ће испећи више од хиљаду литара. У то име, позвао је пријатеље да са њима, поред обновљене куће у којој је рођен и одрастао, наздрави и обиљежи долазак јесени и почетак сезоне печења ракије у Грбавцима али и цијелом Поткозарју.

Италијан хвали Миленкову ракију

Међу Миленковим пријатељима који га посјећују, анрочито током печења ракије, је Италијан Мауро Марасон. Он је последње двије деценије становник Градишке, гдје је отворио књиговдствени биро.

– Овдје добро живим, ту сам са супругом, познајем много добрих људи и са њима се дружим. Миленка сам упознао прије десетак година, јер смо тада почели сарађивати у области трговине и прераде метала. Његова ракија је одлична, мислим најбоља… Пратио сам цијели процес и добро сам упознат са начином печења ракије – испричао нам је Марасон, који годианма другује са Чекићем. Савладао је и цијели процес добијања ракије.

– Све сам научио, почне се сакупљањем у каце зреле шљиве, гдје она остаје 21 дан, да проври а онда се пече, док гори на ватри. Касније се ставља у бурад и што дуже потраје, биће боља. Ко добро и много пије, код њега баш и не потраје дуго али код Миленка има старе ракије… Кажу овдје да су најбоље стара ракија и младе жене, то су ме научили да запамтим и то не заборављам – објашнајава Марасон, Италијан који је увелико прихватио дух ио склоност шали овог, поткозарског краја.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић