Ружа Јарић, љекарка, хуманисткиња, планинарка и пјевачица: Број мобилног ове докторке има 3.000 пацијената (ФОТО)
У Градишци је довољно рећи, докторица Ружа, па да сви знају о коме се ради. Ту нема грешке нити забуне. Др Ружа Јарић, цијењена међу колегама, а омиљена међу пацијентима, стиже свуда и има разумијевања за свакога, иако је посвећена је и хуманитарном раду, иницијаторка је изградње путева, бави се планинарењем и пјева у етно групи.
Ружино раме је многима, како се то у народу каже, послужило за исповијести и за плакање. Њена ријеч се уважава и поштује, савјет пристаје као мелем на рану, а знање и искуство улијевају повјерење. Добила је многа друштвена признања, међу којима је и Повеља Града Градишка.
У бесједи о Ружи, пред неколико стотина слављеника на јубилеју Специјалистичког центра у Градишки, гдје је провела последње двије деценије, доктор Славко Дуњић, је у неколико реченица а на једном примјеру објаснио однос пацијената према докторици Ружи.
– Прије него што градишки медицинари пацијента упуте за Београд или друге веће центре, када исцрпе све своје знање и могућности, најчешће питање међу познаницима и родбином је, да ли сте били код докторице Руже. Ако се она са тиме сагласи, нема мјеста за сумњу и преиспитивање – испричао је Ружин дугогодишњи колега и руководилац Славко Дуњић.
Награђен је за то дугим аплаузом. Ружи је поклонио цвијеће. Изашла је на бину и обратила се скупу.
– Својој струци приступам студиозно, а симпатије пацијената, тако сматрам, придобила сам приступом, уважавањем, поштовањем или, како се то у садашње вријеме каже, емпатијом за људе. Увијек сам, и на почетку свог радног вијека, као и сада, спремна и стрпљива саслушати пацијенте, схватити његов проблем, задубити се – тихо, ријеч по ријеч, дрхтавим гласом, узбуђена због признања, а без навике и искуства на позорници, скромна и предусретљива, одговорна за све што каже, обратила се Ружа својим колегама и пријатељима.
– Покојна колегиница, угледна Инес Тодић нам је увијек улијевала ту љубав према пацијентима и послу, према породичној медици, указивала на стрпљење и љубазност, говорила да не шокирамо, него да охрабрујемо људе, ма како то тешко било. То сам запамтила и усвојила, без обзира на моју природну склоност и понашање, моје васпитање – наставила је докторица Ружа, који дан касније, у ординацији, гдје нам је отворила врата свог, јединственог свијета медицине.
У разговору за Српскаинфо, причала је највише о професији којој се давно посветила, у потпуности и до краја, али и о другим преокупацијама.
Она је веома активна чланица Католичког хуманитарног друштва „Каритас“, гдје ради 25 година, учествовала је у изградњи ратом порушених кућа, поправци дома и цркве, залагала се за асфалтирање пута у родном селу Мичије, помагала избјеглицама које су током рата дошле у Градишку, никада не дијелећи људе по вјери, нацији, политичким или другим убјеђењима.
Дугогодишња је чланица етно групе и фолклорног ансамбла КУД-а „Коловит“ у Градишки, гдје пјева изворне и етно пјесме свога краја. Викендом планинари, производи поврће, узгаја биље и цвијеће а највише се весели својим унучадима и кћеркама.
Али упркос свим тим занимацијама, увијек има времена за своје пацијенте. Чак њих три хиљаде има број Ружиног мобилног телефона.
– Гдје год се налазим, и шта год да радим, увијек сам доступна свим својим пацијентима. Ако се не јавим, истог часа, због обавезе, онда их позовем касније. Свјесна сам да ме нико не позива без потребе, онако, из чисте разоноде, него да има проблем, да је болестан. Знам шта је невоља, понајвише када се дјеца разболе, а породица у очајању – објашњава Ружа Јарић своје принципе од којих никада не одступа.
Примјењује их од почетка, од првог уласка у љекарску ординацију. Било је то прије скоро четрдесет година, прво на Одјељењу неуропсихијатрије градишке Болнице, а потом у амбуланти у Горњим Подградцима, Дому здравља Градишка и Специјалистичком центру.
– На терену сам радила много, у многим кућама сам била, по сваку цијену долазила до својих пацијената. Нисам оклијевала, због кише, снијега или врућине. То за мене нису биле препреке. Упознала сам многе породице, а упознајем их и данас, њихове потомке. Увијек са њима поразговарам и о приватним проблемима које ми они повјеравају. Често излазимо из оквира медицине. Људи имају других тешкоћа а желе чути моје мишљење, савјет, стећи подршку, задобити повјерење – прича докторица Ружа.
У ходу одваја важно од неважног, морално од неморалног, искрено од неискреног, знање и умијеће од колотечине лошег у друштву које надире, као мутна ријека у вријеме јесењих киша.
Разговори са пацијентима, гдје они износе све што их мучи, искрено се повјеравају и причају много више од здравстених проблема, остају, како каже, закопана тајна.
– Од дјетињства сам васпитавана да волим људе, да будем хумана, да помажем другима. Медицина ми се, тако, наметнула као логичан слијед у избору занимања. Мој отац Валентин је хтио да се школујем за трговца или, по жељи моје мајке Зорке, требала сам бити учитељица, али је медицина превладала – присјећа се наша саговорница, са емоцијом и носталгично описујући период прве животне прекретнице.
Рођена је 30. октобра 1956. године, у Мичијама, у финој питомини испод Козаре. Одрасла је са млађим братом Јосипом који данас живи у иностранству.
Послије осмољетке у Турјаку, средњу Медицинску школу завршила је у Бањалуци, а Медицински факултет у Новом Саду, гдје је упоредо студирала биологију на Природно-математичком факултету.
Специјализацију опште медицине Ружа Јарић, дјевојачког презимена Куртовић, завршила је 1987. године у Загребу.
У Подградцима, одакле је њен супруг Миленко, радила је деценију и по. И сада, годинама послије, Подградчани су вјерни својој докторици као и она њима. Ружа је одавно схватила да у послу којем се у потпуности предала, мора жртвовати приватност.
– Пацијенти ме проналазе свуда, код куће, на њиви, у селу, на излету са дјецом, пресрећу на путу. Никада никога нисам одбила нити разочарала.
У рату, када није било горива, ишла сам на терен. Јабланица, Подградци, Милошево Брдо, Совјак, Грбавци, су мјеста под Козаром гдје сам стекла повјерење и пријатељства. Зато 20 година нисам била на годишњем одмору, јер не могу уклопити обавезе – каже Ружа.
Она радо прича и о планинарењу, Козари, својој башти, поврћу, пјесми али и о својих четворо унука, Јовану, Марку, Стојни и Хелени. Тренуци са њима, су изнад свега, најважнији и најљепши. Три кћерке су увелико кренуле њеним стопама, Валентина је стоматолог, Милена магистра фармације, а Катарина апсолвент економије у Бечу.
– Ми смо сложна породица. Заједно проводимо викенде, у Бањалуци, гдје живе двије старије кћерке и унучад, потом у Градишки, Подградцима, Мичијама. Наша интересовања су природа, музика, књиге, умјетност – прича докторка Ружа, добри дух лијепог града на Сави, како њене колеге често умију рећи.
Ружа сваког саговорника па и нас, не штедећи труд и вријеме, води у свијет многих својих интересовања и преокупација. По добром, помиње медицинске сестре Стоју Манојловић и Софију Бркић, са којима је дуго радила, дијелила радост успјеха али и жалост због људских патњи и недаћа, на које нису могле утицати.
Треба бити човјек, изнад свега, увијек на првој линији здравља – закључила је докторица Ружа, у једној реченици, своју филозофију бијелог мантила.
(Израду овог текста подржала је Америчка агенција за међународни развој (УСАИД) кроз пројекат ПРО-Будућност. Садржај овог текста не одражава неминовно ставове УСАИД-а или Владе САД)
У тракторској корпи за овце
Када је током рата, у подградачку амбуланту из Јабланице, удаљене десетак километара, бануо војник, молећи докторицу Ружу да му прегледа мајку која није у могућности доћи, није оклијевала. Послије десетак минута, потребних за припрему инструмената и љекова, кренула је у кућну посјету, заједно са медицинском сестром.
– Сјеле смо у „фићу“, некако се нагурале, било нас је четворо, војник плус возач и нас двије. На половини путовања, када се лошим путем није могло даље, предложили су да промијенимо превозно средство. То је трактор са корпом за стоку, најчешће свиње и овце. Зачуђена тим призором, предложила сам да наставимо пјешке, или бар нас двије, али овај војник је казао, молим вас, не могу дозволити да докторка иде пјешке, била би то за мене велика срамота, а и мајка би ме критиковала. Отворио је врата од плетене жице на тракторској сточној корпи и ми смо ушле – сјећа се Ружа једног од многих искустава са пацијентима у удаљеним селима, а у тешким временима.
Новац није битан
– Ако пацијент нема новца или му здравствена књижица није овјерена, или нема осигурање, то није био разлог да га вратим, да му не помогнем. Таква сам а моји послодавци су то увијек разумјели. И доктору Славку Дуњићу, када сам у његовом Центру почела да радим, казала сам да не могу никога вратити из ординације, ако нема новца. И он је то разумио и подржао – испричала нам је докторка Ружа.
Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић