Ријеч као оквир за слику историје, писма и језика: Јединствене бесједе које не блиједе, професорке Радане Станишљевић из Градишке (ФОТО)

Важне личности из српске историје, духовности, литерарни јунаци, знаменити књижевници и просветитељи, пресудни догађаји њеног поткозарског краја, крајишки јунаци и ослободиоци, теме су које професорица српској језика и књижевности Радана Станишљевић обрађује у својим јединственим бесједама.

Њену ријеч, изговорену са посебном емоцијом, једнако пажљиво слушају све генерације. Њене ријечи су јединствен оквир за слику историје, писма и језика.

На Коларчевом универзитету у Београду, на промоцији књиге „Сјећања“ о Васи Чубриловићу, бесједа професорке Станишљевић је слушаоцима отворила још једна врата спознаје о великану српске науке и историје рођеном у Градишки, али и о Крајини, Мањачи, Змијању, о Петру Кочићу и борби за слободу, о идеалима.

Овај поглед на сјећања је можда другачији, казала је Радана Станишљевић, можда није научни него је поетичан, топао, људски, са бескрајном захвалношћу једној великој породици која је у једном тренутку, историјском, освијетлила једно мало мјесто које није безимено, које се налази на обали Саве, које је међаш и које је заправо крвава хаљина цијеле Крајине.

То је она Градишка поред које протиче Сава која памти смрти и судбине, која истовремено закива прошлост, а отвара рану на другој страни да се никад, али никад не заборављају обмане, преваре и страшне илузије које су плаћене људским животима.

Варљива су сјећања. Свачија, па макар он био и највећи научник. Али, шта би ми без сјећања? Шта би ми без ове књиге Васе Чубриловића у којој се простире толико лирике, толико поетског да у неком тренутку помислиш – ово историчар пише роман, јер онако како је Васо Чубриловић насликао Градишку његовог времена, пред нас израња један свијет који смјењује један живот, кад одлазе Турци, а долази Аустроугарска. Један узима душу, а други тијело, један кажњава, други не награђује.

У том свијету, у кући Чубриловића која врви дјецом, њих седморо, радошћу живота, посљедње дијете је академик потоњи, Васо Чубриловић. Годину дана послије његовог рођења умире његов отац Јово. То нису људи без биографије. То су аристократе, то су визионари, вође побуна, то су другови Петра Пеције, Мис Ирби… То су људи који облаче ратничку хаљину, оног тренутка кад чују зов за рат.

Они остављају њиве и куће. Они све остављају на жени и малољетној дјеци говорећи: „Ако се не вратим, нека буде поорано, нека буде посијано, нека се живи..“

Крајина као вјечна загонетка
То је Крајина, загонетка за оне који тамо не живе. За нас које је родила Крајина, који живимо Крајину, то је наше било, то је наше постојање. То је оно што је Васо Чубриловић који се враћа из позних година у лик шестогодишњег дјечака и долази да још једном походи Градишку, и да још једном се сјети онога што је било, и да се сјети аманета Јове Чубриловића који је рекао свом побратиму, умријећу, али кад дође Србија, дођи на мој гроб и трипут реци, Јово, дошла је слобода.

Јово Чубриловић почива у градишком гробљу. Стасала је генерација младих који могу с поносом да дођу на гроб Јове Чубриловића и да кажу : „Јово, дошла је Србија, дошла је слобода“.

То разумије онај ко тамо живи, ко ходи тим улицама, који памти. А он је памтио да је његов отац био претплатник Српске књижевне задруге и да је он ту прве књиге прочитао. Он зна да га је одгојио Васо Видовић који ни данас, пред овим највишим скупом не би погнуо главу у свом витештву живота, који одбија да прода имовину говорећи : „Аустроугарском властелину Србин куће и имање не продаје“.

Васо Видовић
То је Васо Видовић који је био господин у народној ношњи и господин у одјећи. Он је био господин својим бићем и постојањем. Он је вођа устанка, он је онај који ратује, онај који се враћа у Градишку и узима седморо сирочади да их отхрани и сачува. Нису то били обични дјечаци и дјевојчице. Они су касније у животу били барјактари слободарског живота.

Па ко смо ми из Крајине? То је онај свијет у којем заправо ниче клица слободе и који је проносе, а онда се израњавани враћају на своја опустјела имања да чекају нове борбе за нове побједе.

Он одлази у Крупу и тамо у предвечерје, његове сестре од стрица Сема и Бјелица са шеснаест и седамнаест година, тјерајући стадо испред себе чежњиво пјевају љубавне пјесме, надајући се да ће срести вољеног и да неће бити отете, но да ће се удати за оног са којим ће живот тећи.

Живот у Крупи, живот у врлетима, живот Змијања, живот Петра Кочића. Живот оних који препознају слободу и чезну за њом и тамо у тамници у најдубљој усамљености и страху од смрти, он гледа како сељак плаче што су му одрезали бркове. Не жали слободу, но каже: „Ја се у село без бркова вратити нећу“.

То су они што су тврђи од живота. У том простору Босанске Крупе, то стадо које се враћа с паше, те овце и јагањци, тај мирис живота, то огњиште, тај биљац којим се покривају, тај ражени хљеб који једу, та прозрачна јутра и магле и вечери. Знате ли ви који је то сој људи?

Јово, дошла је Србија
Њима жене везу кошуље у којима ће погинути или коло заиграти код манастира Крупе. То је онај народ којег у тамници туку, а он пјева „Дрино водо, племенита међо“. Крајина је то. То је тај простор који је одњеговао Васу Чубриловића. То је онај простор у коме је никло племенито сјеме Чубриловића. Та Стака, тај Вељко.

Без сентимента, са дубоком вјером у идеју, браћа су се пољубила и Вељко у смрт, Васо у борбу за живот. То је оно што чини несвакидашњим „Сјећања“. То је оно образовање које је он добио. То је Тузланска Гимназија Тугомира Арлауповића. То је тај исти Тугомир Арлауповић, пјесник, ерудита, зналац свега, класичних наука и онај који их је формирао.

Ту је био Младен и Сретен Стојановић и то је дала Крајина. То је у сјећањима Васе Чубриловића, љуља се Крајина, слави се још једном име Градишке и видимо како Јово Чубриловић доноси својој жени одјећу у којој ће она бити сахрањена са златним сатом, прстеном и минђушама које је донио из Париза гдје је присуствовао слави Ајфеловог торња. Нису то били обични људи које срећете успут, у епизоди коју ћете заборавити.

Чубриловићи су били свјетлост. Они нама свијетле и данас, ми се њима поносимо знајући, у гробљу у Градишци, да је Јово Чубриловић, на симболичан начин чуо поруку : „Јово, дошла је Србија, дошла је слобода“.

Тако је, на промоцији књиге “Сећања” у издању “Вукотић медиа”, у којој је обављена прва исповијест сарајевског атентатора Васе Чубриловића, бесједила Радана Станишљевић.

СрпскаИнфо/Милан Пилиповић

Share With: