Пјесма је најбољи лијек за народ: Миленко Мајкић, најпопуларнији музичар у лијевчанским селима (ФОТО)
Оркестар Миленка Мајкића зове се Раптен-дуо који је у конкуренцији неколико предложених назива, ипак побиједио. У најужој конкуренцији били су Аспирин, Бруфен, Парацетамол и Андол. Некада је оркестар имао назив Тајна веза, али је од тога одустао, јер, како каже, ни веза више није као што је некад била.
Нико мени није платио да га рекламирам, повјерио нам се Миленко Мајкић, најпопуларнији свирач и пјевач у Лијевчу а ни у Поткозарју одавно нема конкуренције.
– Ја пјесмом лијечим душу, то ми је основна задаћа коју сам давно себи поставио и, надам се, успјешно положио. Нисам био нарочит ђак у школи али сам на позорници, под шатором, на забави, свуда гдје се народ окупља, давно дипломирао – увјерен је Мајкић, показујући пјевачко знање и музичку вјештину, под шатором, у Кочићеву.
Мјештани засеока Деспотовићи окупили су се на весељу. Хтјели су да уз храну и пиће, и Мајкићеву пјесму, прославе важан догађај. Асфалтирали су пут селу а то, увијек ваља и треба прославити.
– Тридедсет година свирам народу… Сјећам се масовних испраћаја у ЈНА, када су цијело село и бројна родбина пратила регртута. Војничке пјесме памтим јер сам највише пара од њих зарадио. Касније су се све чешће почели славити рођендани, пунољетства, годишњице брака а појединци су позивали музичаре и на јубилеје развода, завршетак кућа, отварање фабрика, крсне славе и наравно, рођења – набраја Миленко Мајкић, разлоге за славље, музику, пјесму и весеље.
Од свирке одавно и солидно живи, али ни пољопривреду није запустио. На ријеци Матури у родном селу Мокреш, изградио је викендицу, гдје често борави.
– Ту имам најбољу инспирацију за пјесме и музику. Знам више од хиљаду пјесама а неке смишљам на лицу мјеста, зависно од атмосфере, расположења гости. Када се неко размаше новчаником и почне да кити хармонику, тада имам најбољу инспирацију а стихови лете као капи кише на пљуску – описује Мајкић своју поетско-музичку инспирацију и дугогодишњу занимацију.
Лош период, када је хармонику чешће држао о клину или у кутији, била је епидемија короне. То је било горе него у рату, исповиједа се наш саговорник, јер се у рату гинуло али и пјевало. Када нас је корона окупирала, ту нико није ни ходао, нити излазио из куће а о свирању и пјевању није било ни помисли.
– Лоше било, не поновило се. Свирка, пјесма и музика су најбољи лијек за напаћени, преварени, уплашени народ. Када засвирам, тада се све лоше заборавља и народ устаје, весели се, забавља… То су тренуци који су некада били наша свакодневица, а сада су дани суморни, народ забринут, весеља ријеткост… Нема прилике да се људи опусте и на кратко, на један дан или вече, забораве све јаде и невоље које га оптерећују – ријечима је Миленко Мајкић одсликао своје ставове и запажања.
Музичке позорнице
Миленко Мајкић, наступао је на различитим, често импровизованим позорницама. То су сцене сеоских домова, дрвене даске на стубовима, запрежне и тракторске приколице, балкони, столови и клупе па чак и чамци на води. За дарежљиве, када се треба машити за џеп и даровати хармоникаша, више сматра сиротињу него богаташе. За то Мајкић има једноставно објашњење. Да су богати дијелили иметак са другима, чак и музичарима, не би били богати а да је сиротиња шкртарила, неби била сиротиња.
СРПСКАИНФО
Аутор: Милан Пилиповић