Од мира до протектората

Некадашњи министар информисања у првој постдејтонској Влади Српске  Драган Божанић подсјетио је како се привремено одустало од у Дејтону неспоменуте јединствене „државне“ радио-телевизије, те како су након „необавијештеног“ Вестендорпа за спровођење цивилног дијела мировног уговора именовани чвршћи послушници и међународне дипломате-бирократе попут Ешдауна, Петрича и Инцка.

Министар информисања у првој постдејтонској Влади Републике Српске  изјавио је Срни да су 27 година од успостављања мира и потписивања Дејтонског мировног споразума Република Српска и Федерација БиХ /ФБиХ/ дијелови протектората коме се не назире крај.

Божанић је истакао да су у нормалном свијету 27 година од потписивања неког мировног документа давно већ могле бити хладне главе, сабране његове добре и лоше стране, а споразум похрањен у историјске архиве.

„Зашто је Споразум препрека нормалном животу када је васпоставио мир у БиХ? Одговор је једноставан – и тада као и данас пресудни учесници и рата и мира не сједе у БиХ. То се сада модерније зове `прокси рат`“, напоменуо је Божанић.

Он је навео да се као члан прве постдејтонске Владе Републике Српске и сам могао увјерити у вјештине међународних „помагача“.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ФАТАМОРГАНА

„Бомбардери Натоа пред крај рата готово су стопостотно уништили релејне – телевизијске и друге комуникационе објекте БиХ. Недуго пошто се разишао дим од експлозија затражили су, онако како то раде свјетски моћници, да им се дозволи приступ остацима остатака тих релеја на врховима планина и да им се да струја које, узгред речено, малтене више није ни било. Кад им је речено да могу добити оно што обнове, `уљудно` су рекли да ће то обезбиједити тенковима“, навео је Божанић.

Он је истакао да договор 1996. године није постигнут, а да су тенковима планински висови, ипак, били превисоки, барем те године.

„Други пут су показали своју арогантност када је Република Српска донијела одлуку да у складу са свјетским трендом у радио-дифузији широм отвори врата свим заинтересованим за приватне радио и ТВ станице. Кренуло се у писање новог закона о информисању. Приједлог настао као компилација српско-црногорског и хрватског закона није им се допао, а на наш приједлог да се, након њиховог претенциозног уплитања, `на невиђено` усвоји шведски, а ако не тај, онда њемачки закон о информисању, одговор је био `е, то не може`, да би потом настао прекид притисака“, рекао је Божанић.

Божанић је констатовао да је то било, истовремено, привремено одустајање од, у Дејтону неспоменуте јединствене „државне“ радио-телевизије.

„У међувремену, дошли су сателити, мобилна телефонија, а житељи подијељене БиХ окренули су антене, упалили своје компјутере и гледали и читали оно што желе. У инат /бившем високом представнику Карлу/ Билту и /његовом замјенику Мајклу/ Штајнеру“, навео је Божанић.

Он је напоменуо да је Регулаторна агенција за комуникације „тек сурогат радио-дифузног јединства, а јединствена РТВ БиХ, како су је други планирали, фатаморгана“.

ХОЛБРУК – БУЛДОЖЕР АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

„Примјер други: Стварање првих заједничких институција БиХ почело је тек годину дана послије Дејтона, у јануару 1997. године. Ричард Холбрук, булдожер америчке спољне политике, кумовао је на неки начин успостављању тада једног од три Дејтоном договорених министарстава – иностраних послова. И наговијестио шта се очекује од дејтонски договорених `контролора` тј. високих представника“, навео је Божанић, који је тада у тим договорима био први замјеник министра иностраних послова, првог обједињеног Министарства спољних послова.

Њихов задатак је, каже, „формално био контрола спровођења Споразума, а неформално да са мање или више ауторитета раде оно што им се каже“, наравно, не оно што консензусом договоре представници тродјелне власти у БиХ.

„Први је то осјетио шпански дипломата Карлос Вестендорп: њега је током тих првих договора из собе српских представника брутално, као непотребног, истјерао /измршкао!/ Ричард Холбрук“, открива Божанић.

Он каже да је прошао незапажено Холбруков пристанак да у име „обнове српско-америчког повјерења“ у Вашингтон, упркос противљења Алије Изетбеговића, ипак оде први српски амбасадор.

„Мање битно, важније је да су након `необавијештеног` Вестендорпа за спровођење цивилног дијела мировног уговора именовани чвршћи послушници и међународне дипломате-бирократе попут /Педија/ Ешдауна, /Волфганга/ Петрича, /Валентина/ Инцка. Да споменемо само ове најдисциплинованије представнике оних који одређују којим ће путем ићи БиХ“, навео је Божанић.

Он је навео да је на тај начин, мимо и против слова Споразума, повећаван мандат међународне заједнице, „незаконито“ доношени закони и овлаштења, те смјењивани легитимно изабрани представници власти.

„Финале таквог дјеловања знамо јер тренутно у Сарајеву сједи од српске стране непризнат први човјек ОХР-а јер је дошао без одлуке у Савјета безбједности УН. Двадесет седам година од успостављања мира и потписивања важећег међународног споразума ФБиХ и Република Српска су дијелови протектората коме се не назире крај“, оцијенио је Божанић за Срну, анализирајући 27 година од парафирања Дејтонског споразума.

У америчкој бази Рајт Петерсон у Дејтону 21. новембра 1995. године парафиран је Општи оквирни споразум за мир у БиХ и његових 12 анекса, чиме је окончан рат у БиХ и успостављен њен уставно-правни поредак.

Овим споразумом створена је државна заједница БиХ састављена од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ, који су потписници свих анекса.

Дејтонски споразум, након тронедјељних преговора, парафирали су тадашњи предсједници Србије Слободан Милошевић, такозване Републике БиХ Алија Изетбеговић и Хрватске Фрањо Туђман.

Извор:СРНА

Share With: