Одбројавају дане до почетка фестивала: Почаст глумици Љубици Лазић Стефановић из Градишке (ФОТО)

Први фестивал позоришта Републике Српске, у знак сјећања на прву професионалну глумицу у БиХ, Љубицу Стефановић Лазић, чији умјетничку димензију је ЕуроБлиц први освијетлио те указао на њен значај за град на Сави, побудио је овдје велико интересовање.

Фестивал, којег је иницирао Драшко Видовић а конкретизовали Златан Видовић и Бојан Вујиновић, одржаће од 19. до 23. маја 2023. године у Културном центру.

Након готово седам деценија, колико се о Љубици, рођеној у Градишки 1888. године, мало говорило, скромно писало а заборав прекрио блиставу глумачку каријеру, у њеном родном граду одлучили су да, достојанствено, онако како Љубица и заслужује, освијетле њену животну и глумачку епоху.

На фестивалу учествују Народно позориште Републике Српске представом “Госпођица”, Градско позориште Семберије и Народно позориште Републике Српске представом “Хасанагиница”, Градско позориште Градишка представом “(Миро)помазани”, Позориште Приједор представом “Кућа на брду” и Градско позориште “Јазавац” из Бањалуке са представом “Бањалука”.

Градско позориште Градишка, на фестивалу ће премијерно извести представу “(Миро)помазани” по тексту Зорана Тодоровића из Источног Сарајева, првонаграђеног на конкурсу за драмски текст Министарства просвјете и културе Републике Српске и Градског позоришта Градишка.

Представу, коју ће бити изведена првог дана фестивала, 19. маја, режирао је Слободан Перишић, а играју Александар Стојковић Пикси, Златан Видовић, Бојан Колопић и Сњежана Мишић. Селектор фестивала је Жељко Стјепановић, а чланови жирија су Радослав Лале Павловић, Наташа Дракулић и Гвозден Ђурић.

Љубица Лазић Стефановић, у глумачки свијет, закорачила је у седаманестој години. Није одољела зову умјетности и у некој ноћи 1906. године, отишла је у Београд са трупом путујућих глумаца Чиче Мише Милошевића која је гостовала у граду на Сави.

Није јасно, написао је у својој књизи “Гримизна огрлица” Војислав Вујановић, новинар, позоришни критичар, хроничар, поријеклом из Градишке, какав се то пламен усковитлао у души младе, седамнаестогодишње дјевојчице, одгајане у малој, паланачкој средини, да се одважи на бијег и прикључи “чељади сојтарија”, одбаченим, презреним и проклетим.

У штурим свједочењима и подацима разних аутора, наводи се да је Љубица прво играла у Београду „Код Такова“ а потом са крагујевачким ансамблом доспјела у Солун, путујући са српском војском, дијелећи њену судбину…Преживјела је албанску голготу, стигла у Марсеј па на Корзику, у Ајачо и Бокањино. Након повратка у земљу, послије завршетка Првог свјетског рата, опет се обрела у Београду, а онда, ко зна на чији наговор, доспјела је у Сарајево, у први ансамбл Народног позоришта у овом граду.

Новинар и књижевник Марко Марковић, је у “Ослобођењу” 1961. године, у топлом запису освијетлио лик Љубице Лазић Стефановић.

– Заборав бива све непрозирнији, њенога се имена више нико не сјећа. Али умјетност, коју је градила, није се дала затомити, уграђена је у постојање сарајевског Народног позоришта, одатле прелазила у књиге које су исписиване о том театру – написао је Марковић који је даље, ходећи пером и рецима новинског чланка, као и Војислав Вујановић којем се касније у тој мисији о Љубици, придружио и историчар из Градишке Хусреф Хаџиалагић, трагао за њеним животним раскршћима.

Прва глумачка улога Љубице Лазић Стефановић била је Евица из Трифковићевог “Љубавног писма”, вјероватно у Београду. Људски и стваралачки профил младе глумице, записао је Војислав Вујановић, није се истицао снажним драмским карактером који би јој гарантовао тумачење трагичних хероина, али је она је плијенила публику ликовима тихих нарави који су, углавном, долазили из другог плана, на граници племенитости и хуморног, ликовима који нису потресали, али им се бескрајно вјеровало.

Љубица је стварала, њени су ликови дефиловали сценом Народног позоришта у Сарајеву гђе је досегла невјероватних 270 улога, навео је Војислав Вујановић у књизи “Гримизна огрлица”.

-Она спада међу десетак глумаца са највећим бројем креација. У Сарајеву је трајала њена стваралачка парабола од 27. новембра 1920. године, када се обрела на позорници тузланског хотела “Бристол” у Шантићевој “Хасанагиници” (Емина) и у улози Исменије, (“Једва стече зета”) Лабиша Мишела, па до 22. новембра 1943. када се последњи пут испела на сцену у лику Фатима – хануме у водвиљу Белуша Јунгића “Кад ја пођох на Бенбашу, на воду”.

Весела и живахна, она и улоге слушкиња, оживљава расношћу и типичном глумачком крвљу од којих и тамне позорнице добивају светлост и ватрену боју. Свака улога за њу је значила стваралачко чудо, које није досезало до мистичног, али које је носило у себи свој “грам” животне магије, записано је као епитаф о њеном животу и позоришту. Али остаје и оно непобитно, каже Боривоје Јефтић, Љубица Стефановић је прва професионална глумица у историји босанскохерцеговачког театра.

Улоге

Љубица је играла Анушку (Андрејев “Дани нашег живота”), Глемпску (Тадеуш Кончински “Наша крила”), Васку (Бора Станковић “Коштана”), Попову (Антон Чехов “Медвед”), Фрејовку (Аугуст Шеноа “Златарево злато”), Мејру (Светозар Ћоровић “Зулумћар”), Јулчу (Миливој Предић, “Голгота”), Таису (Островски “Без кривице криви”), Другу даму, Ли – ли, Азру (Бранислав Нушић “Пут око света”), Марију (Гогољ “Ревизор”), Настју (Горки “На дну”), Ленку (Еде Тот “Сеоска лола”), Агафју (Гогољ “Женидба”)…

Фестивалске награде

На Фестивалу “Љубица” биће додијељене четири главне награде. Радио се о статуетама са ликом Љубице Лазић Стефановић, рад градишког сликара Младена Стајчића. Биће додијељена најбољој представи по избору жирија и публике те глумцу и глумици.

Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com

Share With: