Ови љекари су вољели Козару и Поткозарје, зато нису заборављени: Почаст Милутину Вучковцу и Младену Стојановићу (ФОТО)

На улазу у Горње Подградце из правца Градишке, мјесто дуге и богате традиције, са лијеве стране је Спортски центар “Милутин Вучковац” а у првом сусједству, преко пута Основна школа “Доктор Младен Стојановић”. На школском зиду је велики мурал Милутина Вучковца а испред школе биста Младена Стојановића. Подградчани се диче двојицом љекара, чувају успомену на њих и препричавају, преносе на млађе њихову хуманост и доброту.

Милутин Вучковац био је угледни љекар, професор, хуманиста, сенатор Републике Српске, фудбалер а изнад свега омиљен и поштован. Често је говорио о Подградцима и своме ратном дјетињству.

– Памтим свој одлазак у логор, у пролеће 1942. године. Све до преласка Саве, нисам се плашио, нисам схватао шта нам се спрема. Када су од нас, ту одмах преко велике ријеке, у Старој Градишки, одвојили дједа Милу, учинили су то веома грубо а мени се срце стегло. Много сам се уплашио, плакао, јер сам остао без свога дједа, свога заштитника – причао нам је, прије двије године, доктор Вучковац.

– Дједу сам био много привржен, водио ме свуда. Схватио сам шта нас је снашло. Патио сам за кућом, за својим селом, за дрвеним колима у којим сам се возио, а дјед водио волове. Тај мој свијет краткотрајне среће, дјелић лијепог дјетињства се у тренутку разорио и нестао. Много сам плакао, бескрајно туговао – отворио је душу, побудио у сјећању давне али никад заборављене догађаје из свога, ратом разореног дјетињства. Причао нам је о себи, своме крају, логорским патњама.

Сјећам се, говорио је за Српскаинфо угледни љекар, када је у Горњим Подградцима, у моме родном мјесту, горјела пилана 1941. године.

– То нам је тјерало страх у кости, а онда смо једног дана са мајком Драгињом кренули у бијег од усташа. Чим смо стигли у Стару Градишку, након што су усташе отјерале дједа, раздвојили су дјецу и жене од мушкараца. Колона нејачи зауставила се у Јабланцу, једном од сабирних центара јасеновачких логора. Мајке су дјецу прехрањивале куваним и туцаним кукурузима. У Јабланцу су, потом, усташе одвојиле дјецу од мајки. Та туга пратила ме и послије, када сам се у Јасеновцу растајао од мајке Драгиње – приповиједао је Милутин, као да нам ишчитава странице романа, животне књиге пуне тужних, потресних догађаја.

Последњи сусрет са мајком
– Када су ме усташе убациле у сточне вагоне и потјерали даље, у Јастребарско, у други логор, заједно са сестрама Зором и Јелисаветом, моја мајка се кидала од бола, урликала, гушила се у сузама. Тада сам је последњи пут видио. Изгубила се међу хиљадама несрећника, живих костура у жици. Товар, тај марвени воз пун дјеце кренуо уз заглушујући хук и клепетање жељезних точкова. То је било веома тешко вријеме, без воде, без хране, без слободе. Био сам скрхан болешћу и патњом, туговањем за својима, за родитељима и родбином – причао је искрено, са много емоција, у пратњи сина Синише којем је много пута поновио исту причу. Желио је да се она сачува од заборава.

– Нама, дјеци, малим логорашима, вода је значила живот, све, патили смо због жеђи, сањали кап воде и будили се, излазили из тог бунила жедни и гладни. Велики је то терет, сјећање које ме и сада, послије толико дана и година, прогања, опсједа, тјера моје мисли у вријеме пакла и ужаса којег је тешко описати, препричати младим генерацијама који живе у сретно вријеме – забиљежили смо ријечи Милутина Вучковца, који је низао ријечи и реченице у бескрајне, никад довољно или сасвим испричане странице свога дјетињства.

Помоћ Диане Будисављевић
Милутин Вучковац је у усташким логорима провео више од пола године.

– Гледао сам како моји вршњаци умиру промрзли и неухрањени. Тек по изласку Дневника Диане Будисављевић, сазнао сам да је она долазила у Јабланац. Она је помогла многима да се спасу. У дјетињству сам спознао размјере зла и људске патње.

– Прочуло се да ће нас из Јастребарског, гдје сам на крају доспио послије Јасеновца, из логора избавити Диана Будисављевић. Она је долазила, пописивала и одводила дјецу на слободу, у друге породице, кућама, у интернате, које дуда… Некако у исто вријеме, изненадно, дошла је моја стрина Јованка која је добила пропусницу, да своју и дјецу своје родбине изведе и врати кући. Када је видјела мене, рекла је, ја ћу тебе повести, али не знам гдје ћеш бити, све наше куће су разорене. Нема ни твојих, ни мајке, ни тетке, ни дједа, никога нема. Ипак, нашла ми је уточиште у Подградцима, у кући неких рођака која није била запаљена, и тако сам изашао из логора. Хранио сам се воћем и шумским плодовима које сам налазио у селу – испричао нам је доктор Вучковац.

Враћали смо се, говорио је у своја разорена села, на спаљена кућишта, гдје смо остајали, ложили ватру на тим огњиштима без заклона и крова, спавали под стаблима, јер нисмо имали гдје и куда. По дозрелом воћу се сјећао се одласка и повратка из логора.

– У логор сам отишао у јуну 1942. године, у вријеме када прве јабуке доспијевају. По томе сам запамтио свој одлазак исто као и повратак кући, у јесен, гдје су ме опет дочекале родне воћке, пуни воћњаци јабука које нико не сакупља. Било је и много грожђа, које нико није брао нити косио траву, као што се то чини у мирна времена – детаљно је, сликовито Милутин Вучковац, описао сваки догађај, сваку емоцију, своје ратно дјетињство.

Милутиново школовање
По завршетку рата и живота у домовима ратне сирочади, стална тежња за њега било је школовање. Медицински факултет завршио је у Београду а касније и специјализацију из области гинекологије. Усавршавао се на клиникама у Београду, Загребу, Љубљани и Новом Саду. Многе његове колеге училе од примаријуса и доктора, професора а изнад свега, доброг човјека.

Добитник је многих признања, Плакете градова Бањалука и Градишка за допринос развоју медицине, за хуманост и напредак друштвене заједнице. Најдуже је живио на обалама Врбаса, у Бањалуци, али се често враћао својој Козари и Поткозарју, како би са Подградчанима, који га радо дочекују, подијелио многе успомене.

Приликом долазака у родне Подградце, Милутин је редовно посјећивао споменик “Рањена птица” на оближњем Јокином брду, подигнут у част дјеце страдале у рату. Ту је, по навици, стајао на стражи у част својих вршњака који се, као пише на споменику, нису вратили из рата.

Фудбалски занесењак
Доктор Вучковац је много волио фудбал. У дресу ФК „Слога“ одиграо је више од 500 утакмица. Зато овај спортски центар носи његово име.

– Фудбал ми је давао снагу, вољу, жељу да побиједим, да се стално надмећем. Настојање да увијек, постављене задатке урадим што прије и што боље, је тековина из дјетињства, из времена када сам сакупљао шљиве, сијено, носио и цијепао дрво… У фудбалу сам стекао много пријатеља, пропутовао цијелу Крајину, стигао у сва села и градове… Током студија у Београду, играо сам у БСК. У великом граду пријатељи су ме подстицали да приступим великим клубовима али то није била моја преокупација – говорио је Вучковац рекавши да су се Подградчани, познати по опречним ставовима по многим питањима, без изузетка сагласили да спортском центру дају његово име.

Када је страдао херој Козаре доктор Младен Стојановић, а било је то 1942. године, Милутин Вучковац је имао седам година. Годинама послије, његов идеал били су козарачки устаници, слободарски крај и медицина, вриједности које је проносио и чувени Доктор Младен.

Храброст и доброта доктора Младена Стојановића
Младен Стојановић је рођен 7. априла 1896. године у Приједору. Као члан КПЈ био је активан и прије почетка Другог свјетског рата. У НОБ је ступио 1941. а убијен 1942. године у селу Јошавка. За народног хероја проглашен је 7. аугуста 1942. године.

Као ђак тузланске гимназије припадао је прогресивној омладини, повезаној с организацијом Млада Босна. Неколико дана послије атентата на пријестолонасљедника Фрању Фердинанда у Сарајеву, 1914. године аустријске власти затвориле су Младена у Тузли. Суђење је одржано 1915. године у Бихаћу. Осуђен је на 16 година затвора, а његов брат Сретен на десет година. Касније је ипак амнестиран.

Када је завршио Први свјетски рат, Младен је наставио студиј и завршио медицину у Бечу. Доласком у Приједор 1930. године, сиротињу је бесплатно лијечио, а често сиромашном болеснику давао новац за пут до куће. Тако је својом честитошћу и људским односом према народу стекао велике симпатије, поштовање и ауторитет у народу Козаре и Поткозарја.

Ушао је и пјесму народа Крајине још и прије народног устанка. Већ 1942. године проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. Године 1969. Младенов саборац генерал Раде Башић написао је књигу о његовом животу, а потом и сценариј за филм „Доктор Младен”. Лик Младена Стојановића у овом филму тумачио је глумац Љуба Тадић и за ову улогу је добио Златну арену на фестивалу у Пули.

Милан Пилиповић

СрпскаИфо