Носталгију излијечио са пола вијека закашњења: У Аустрији градио високе димњаке, а сада ужива под родном Козаром
Он је у Аустрију отишао, како се то у народу каже, „трбухом за крухом“, 1972. године. У Градишки је завршио тесарску школу, запослио се у „Плантажама“ али је срећнију будућност видио изван граница тадашње Југославије. Животни путеви одвели су га у Линц.
– Нисам имао много избора; у Јабланици је владало сиромаштво, лоши путеви, слабе куће, увијек блато, а све далеко. Путовали смо пјешке или запрегом. Док коњским или воловским колима стигнемо у Подградце, чинило нам се да смо потрошили цијелу вјечност – сјећа се Милан свог ђетињства, сиромаштва и окрњене младости због преране смрти оба родитеља.
Тешке године
У Аустрији се зато својски прихватио посла, не марећи за опасности и тежину. Важно је само било, каже, да је добро плаћено.
– Нама одавде ништа друго није нуђено у Аустрији него грађевина. А мени ни то није допало него високи димњаци, радно мјесто стотину метара изнад тла, понекад и више, као да сам птица. Када сабирам и одузимам лијепе и ружне догађаје, дане и године, моја рачуница каже да су све године биле тешке – описује Милан Буковица своје доживљаје, испред велике и лијепе куће, окружене воћњацима, одакле се виде широка подручја чудесне љепоте, омеђена козарским врхунцима.
Радио је на монтажи димњака високог 412 метара на истоку Њемачке.
– То је бетонски костур на најнижој тачки широк 80, а горе, на врху 47 метара. У Вилдону, у Аустрији, био сам један од градитеља индустријског димњака висине 212 метара. У доњем дијелу ширина је 80, а на врху 21 метар. Памтим и друге параметре, као и технологију градње. Да сам млађи, могао бих и овђе, заједно с групом способних и снажних сарадника, као што је мој пријатељ Рајко Галић, изградити високи димњак, да одведемо отровне гасове у васиону, а не да загађујемо лијепу природу – износи Буковица за Српскаинфо своја искуства и идеје равне машти.
Опсједнут огњиштем
Без обзира што је сада, послије пензионисања и повратка у Јабланицу, највише опсједнут својим воћњацима и производњом ракије, он радо прича о њемачким и аустријским димњацима.
– На тим висинама, међу облацима, одакле зграде са 20 спратова изгледају као играчке, мале и неубједљиве, често сам размишљао о свом завичају. Сам себи сам говорио, шта ћу ту, поред 28 хектара земљишта, плодне земље у свом селу, међу својим народом, нисам ваљда луд. Сви моји сељаци живе са мање стреса, бар ходају по земљи, не страхују за своје животе као ја. Увијек сам маштао, тежио да се вратим, али живот и обавезе нису ми то допуштали – закључује Милан Буковица који је носталгију из младости излијечио са пола вијека закашњења.
Био је, каже, увијек опсједнут својим огњиштем на којем дуго није горјела ватра. Упалио је поново, као свјетиљку, да обасја пут његовог повратка.
– Понеко од мојих пријатеља овђе каже, чему то, што не одмараш, уживаш, зашто толико радиш. Не, то мене одмара, испуњава, све што сам овђе урадио је споменик мојим родитељима, моме селу, родном мјесту. Увијек сам желио да се вратим. Моја ђеца су израчунала да сам прешао четири милиона километара годинама путујући из Аустрије овамо и назад – објашњава Буковица смисао свог односа према завичају.
Ђеца и унучад
Услови живота у Јабланици сада су неупоредиво бољи него прије 50 година.
– Овђе је живот модеран, све има, осим километар и по асфалта, за који смо одавно дали учешће, али још газимо по макадаму. То је велики проблем. Имам 4.000 стабала шљиве, па још дуње, јабуке, крушке… Када повезем воће, на овом километру и по, све се запраши, калира, поремети. Власти би требале имати искренији однос према селу, а омладину стимулисати да ту живи и ради, јер мало гђе у свијету има такве љепоте као код нас – увјерен је Милан Буковица, повратник и иницијатор радних акција у Јабланици.
Милан је у браку са супругом Вероником, Аустријанком која је преминула прије неколико година, стекао шесторо ђеце – Стојанку, Милицу, Томислава, Милана, Станислава и Милорада.
– Имам и петоро унучади, сви су у Аустрији завршили школе и запослили се. Сви су материјално збринути. Тамо посједујем два стана, али ми је моје село драже, и ово очево кућиште, него сав сјај Аустрије – истиче он.