Мој град: Улица Стевана Синђелића
У рубрици „Мој град“ овог уторка представљамо улицу Стевана Синђелића.
Улица Стевана Синђелића спаја се са Обалом Војводе Степе, односно градишким Кејом , тачно на мјесту са којег Градишчаннци најчешће уживају у погледу на ријеку Саву или прате њен водостај.
То је идеално мјесто и за провјерити има ли гужве на Савском мосту. Ако са градског кеја кренете овом улицом изаћи ћете на Видовданску улицу, а уз пут пожете застати и кафе бару” Петица” освјежити се уз пиће или поразговарати уз шољицу кафе. Наравно у овој улици се налази и неколико стамбених објеката.
У наставку ћемо се присјетити великог српског војковође.
Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић.
Прије устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посјекле. Још прије него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак против османске власти. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавијестио Стевана Синђелића.
Стеван Синђелић је одмах побунио цијелу Ресаву. Османлије, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на вријеме сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успјех.
Послије тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа побиједили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.
Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Хуршид-пашу са многобројном војском, у исто вријеме када је био бој на Мишару (1806. године).
Послије 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809. година.
Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском, и да су услијед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру.
Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Османлије су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослијетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам.
Кад је Стеван Синђелић видио да не може Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. Том приликом погинуло је 6.000 Османлија и сви преостали Срби.
Послије ове погибије нишки паша наредио је да се све српске главе одсијеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обиљежје.
Његови потомци постоје у селу Грабовац.
Д. Јанковић