Мој град: Улица Надежде Петровић

У виртуелној збирки новчаница под називом „Жене на новчаницама” коју је објавио Музеј нумизматике Централне банке Уругваја, приказана је и српска новчаница у апоену од 200 динара, с портретом наше  сликарке Надежде Петровић, објавила је Народна банка Србије.

Као и многи градови и Градишка има улицу која носи име Надежде Петровић.

Улица се налази у насељу Сењак, и у улици се налазе углавном стамбене куће са понеком занатском радионицом. У ову улицу можете доћи из улица Иве Андрића и Хиландарске.

Ред је да и кажемо неколико ријечи о Надежди Петровић.

Надежда Петровић се родила у Чачку где су њени родитељи Милева и Димитрије Мита Петровић радили као учитељи. Због Митиног посла породица се најприје преселила у Краљево, а потом у породичну кућу Митиног оца у Београд где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Због немогућности да похађа званичну академију, јер није постојало женско одељење, учи и усавршава се у атељеима код Антона Ажбеа, Јулијуса Екстера и Ангела Јанкеа. Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900.

По повратку из Минхена, од 1904, ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Друштва српских уметника Лада и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Ради као наставница цртања, излаже на многобројним изложбама и истовремено се ангажује на друштвеном пољу – један је од оснивача организација  Коло српских сестара и Народна одбрана, помаже становништву у окупираним областима Старе Србије и Македоније. На студијски боравак у Париз одлази 1910. године. У Београду 1912. године отвара сликарску школу. У балканским ратовима и Првом светском рату учествује као добровољна болничарка  преживљавајући све страхоте ратних збивања и тешко оболевши. Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву 3. априла 1915, где је била на дужности добровољне болничарке.

Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка вијека. Иако је тематски остала вијерна националном, стилски  се потпуно окренула савременим токовима европске умјетности. У односу на остале наше умјетнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Авангардним визуелним изразом и тематски ангажованим приступом, позиција сликарства Надежде Петровић потврђена је као гранична између старих и нових схватања уз потпуну стилску окренутост савременим токовима европске уметности и тематску верност националном. Иако изразити индивидуалиста припада породици великих колориста који стварају егзалтирано, гдје се као доминанта издиже њен експресионистички став – недвосмислени производ снажне воље и темперамента, свакако уз импресионистички приступ, фовистички колорит, елементе сецесије и симболизма.

Д. Јанковић