Историја и умјетност прецртани графитима: Оскрнављени споменици, свједоци борбе против фашизма (ФОТО)

На мјестима масовних страдања, отпора и побједа против фашизма у Другом свјетском рату, гдје је исписана новија историја српског али и осталих народа, оскрнављени су и заборављени споменици, грандиозна дјела високе умјетничке вриједности и снажне слободарске поруке.

Бројни су примјери у Поткозарју, Подгрмечу, цијелој Крајини, који потврђују немар и непоштовање славне и крвљу исписане прошлости. На Глигином брду, у Горњем Водичеву у општини Нови Град, “бетонски цвијет” којег је касних седамдесетих година прошлог вијека израдио бањалучки вајар Ахмед Бешић, одавно пропада и “вене”.

То је бетонска скулптура, са цилиндричном основом, висока десет метара чији облик подсјец́а на расцвјетао цвијет. Овај споменик, према наводима мјештанина Душка Зеца из оближњег Добрљина, подигнут је у част локалних устаника који су са Глигиног брда кренули у љути бој.

Монументални али заборављени, графитима ишарани споменик до којег се тешко може доћи, јер је пут лош и блатњав, околиш запуштен, поруком и изгледом је сасвим близак споменику на Козари.

– На овом мјесту почео је партизански оружани отпор против окупатора. Одавде су они кренули и ослободили Добрљин, важно чвориште поред Уне. Догодило се то 31. јула 1941. године. Ту су, послије одржавани народни зборови, долазили су ученици на излет. Недјељом и на празнике увијек је било много посјетилаца из цијеле бивше државе – испричао нам је Душко Зец са којим смо се, уз велике напоре пробили до споменика.

Милан Вуковић, одборник у Скупштини општине Нови Град казао је за “Српскаинфо”, да споменик и пут до њега није приоритет ове локалне управе. Он је истовремено подсјетио да је у селима Доње и Горње Водичево те Куљанима, који припадају Мјесној заједници Добрљин, у Другом свјетском рату страдало 1255 мјештана. Од тог броја је 246 дјеце до 14 година.

На мермерној плочи, поред споменика су нејасни трагови, избледјела слова снажне поруке, “жељели смо свијет, у љепшу зору да видимо. У силној свјетлости на овом брду, осјетили смо свјетлост љубави за ову земљу. Живи и мртви су овом брду промијенили име у брдо слободе.“

На Бабића брду у селу Раковац код Козарске Дубице, споменик мјештанима убијеним у Другом свјетском рату већ дуго пропада.

Тиме у заборав тоне свједочанство о масовном страдању 130 младића које су, на звјерски начин, 12. јула 1942. године ликвидирали Нијемци и усташе. Свједочи о томе и натпис на споменику. “Од тог дана”, пише, “гај је црвен од вреле сељачке крви”. Окупатори су, према историјским документима, заробили становништво овог поткозарског краја, углавном млађе мушкарце одвели их у шуму, у Поповића гај и у предвечерје стријељали. Ту је неколико дана, посвједочили су мјештани Раковца, била гомила лобања. Једна се чак и откотрљала неколико метара даље.

Након неколико дана ископана је гробница у коју су положене лобање. Четрдесет година касније, 1982. године на Бабића брду изграђен је споменик са бетонским куглама које симболишу људске лобање, висок седам метара, са стилизованом поруком, која јасно свједочи о том догађају. Споменик је на правоугаоној основи, заобљених крајева, висине око 60 центиметара, а чије димензије у грубо одговарају, величини гробнице са скелетима без лобања.

Ради се о скулптури високог умјетничког домета и модерне меморијални архитектуре, којег је неопходно обновити, кажу у овом крају, а све то, због младих, нових генерација које морају знати шта се овдје дешавало у новијој историји. Сликар Бранко Јунгић из Бањалуке казао је за да су споменици које су градили највећи умјетници, првенствено вајари, у част и славу НОБ-а, трајне вриједности.

– Ти споменици за сваку, нову генерацију, шаљу другачију а актуелну поруку. Они су ванвременски и зато их треба сачувати, његовати и заштитити од пропадања – сматра Јунгић. Ти споменици нуде могућност и за туристички напредак и промоцију ових крајева. За сада, то готово нико не препознаје нити чини било шта да се таква пракса промијени.

Лоши примјери

Сличних примјера има на многим мјестима, гдје су страдања била масовна, а немар и заборав поништили крваве трагове фашизма. У херојском Дрвару, нема назнака да ће бити поправљен споменик “25. мај” миниран крајем рата. Гомила бетона, подсјећа Миле Марчета, опомиње на заборављене тековине.

Оштећен споменик устанку на граници Баније, Кордуна и Крајине у Босанској Бојни код Велике Кладуше, одавно је изгубио првобитну форму. Оскрнавили су га људи и вријеме. Очерупан авион партизанских пилота Фрање Клуза и Рудија Чајавеца у Кнешпољу, шаље ружну слику о свијетлој прошлости од садашњег времена.

Сличан судбина задесила је и меморијални комплекс Корчаница на Грмечу. Током цијелог Другог свјетског рата то подручје било је слободна партизанска територија. Споменик висок 15 метара, дјело вајара Љубомира Денковића, ишаран је графитима и девастиран. Уништен је и музеј у склопу комплекса, који је имао 1.300 експоната, и ратних трофеја.

Аутор: Милан Пилиповић