Вијек и по храма Покрова Пресвете Богородице у Градишци
Покров Пресвете Богородице у Градишци први пут се помиње у другој половини 19. вијека када је православни народ код турске власти на мудар начин извојевао велику побједу, изградњу богомоље у центру Српске вароши у Градишци.
Архијерејски намјесник градишки Гојко Слијепчевић рекао је да je градња првог храма почела 1862. године, а завршена 1866. године ферманом из Цариграда јер у то вријеме да би се градила хришћанска богомоља морало се добити одобрење из Цариграда.
“То је био скроман храм, а касније када су дошла боља времена за српски народ за вријеме Краљевине СХС саграђен је велики храм који је изградио прота Душан Суботић 1927. године. Тај храм је био кратког вијека, након 14 година, пред Видовдан 1941. срушен је од усташке руке”, рекао је Слијепчевић.
Судбина српског народа у Другом свјетском рату била је страховита. Страдало је и уништено све што је било српско па и светиње.
Гојко Суботић био је свједок рушења Храма. “Ја сам тада имао 10 година и посматрао сам са прозора, јер је наша кућа била тачно преко пута цркве, и видео сам тада јако узбудљив догађај. Видио сам човјека који је погинуо на прагу улаза у цркву која већ била припремљена за рушење. Кад су нас отјерали у логор црква је још увијек постојала али је касније разорена минама”, рекао је Суботић.
Директор Завичајног музеја Градишка, Бојан Вујчић истакао је да је српска историја пуна анегдота па је у народу жива и та о рушењу цркве. “Приликом рушења цркве десио се смртни случај предрадника извођача радова из Нове Градишке, извјесног Сохе на кога се опбрушио у неким изјавама крст, у неким цигла али након његове смрти прекинуто је ручно рушење па су касније усташе минирале остатке”, рекао је Вујчић. Након рушења цркве те 1941. године наредних 30 година, до 1973. у Градишци није постојао православни храм.
Православни народ вјеру никад није напустио, а ни вјера њега. И кад је било најтеже, кад није било цркве у којој би се сабрали, љубав према богу нису умањили. Када је било забрањено јавно се прекрстити и свијећу запалити, у православним домовима и тад је тамјан мирисао.
Сјећање Маре Дринић на православље у тим тешким временима и данас је веома живо. “Ја сам рођена пред рат и крштена сам у храму проте Суботића. Ја имам дјетињство које се одвијало у Другом свјетском рату, отац је био заробљеник у Њемачкој, а мајка је била вјерник и веома усмјерена на мене и ја на њу. Имала је слику Храма коју ми је увијек показивала, стално ми је причала о том храму и вјери. Причала ми је гдје су она и тата вјенчани, како је храм грађен, како је нажалост срушена. Сјећам се као сад, нас двије смо спавале заједно у кревету и она ме је под поњавом, канурачом, учила да се крстим. Говорила је: „Покри се по глави и крсти се али не једном већ три пута”, сјећа се Мара.
Када говоримо о храму у коме је крштена Мара Дринић, који је изграђен у релативно кратком року и који је освештан 9. октобра 1927. године, морамо рећи да је тај храм настао из велике жеље народа да се у Градишци изгради велелепна православна црква. Доказ томе су бројни ктитори који су помогли изградњу.
Предсједник Удружења колекционара и љубитеља историје „Денариус“ Градишка Ален Мешић у својој колекцији има пригодну медаљу која је израђена у част изградње храма и која је додјељена ктиторима чија су се имена налазила на зиду цркве.
Храм Покрова Пресвете Богородице послужио је само четрнаест година и од рушења 1941. године па до 1965. године Срби нису имали цркву али су имали вјеру.
Архијерејски намјесник градишки, Гојко Слијепчевић каже да су Срби који су се вратили на своје огњиште након завршетка рата имали су жељу да се храм обнови, али атеизам тог времена није то дозволио.
“Прота Илија Јовановић је 1965. године успио добити одобрење и саградити храм који је освештан 12. августа 1973. године” истакао је Слијепчевић.
Градишки православни храм 50 година након изградње попримио је нови изглед достојан духовног обиљежја српском народу и православљу.
Г.Влаинић