Ваја Марковић (80) чувар традиције и лијевчанских обичаја: Мајчинска ријеч, љубав и гостопримство за свакога (ФОТО)

Све што се у Ламинцима и пространој лијевчанској равници дешавало у последњих шест деценија, у својој меморији пуној свакојаких догађаја и доживљаја, чува осамдесетогодишња Ваја Марковић.

Она је одувијек друштвено веома активна те не чуди што је, у свом селу, прихваћена од свих генерација. Ваја, која је још у младости овдје дошла из околине Рибника, за свакога има топлу и лијепу ријеч, домаћинско гостопримство и мајчинску љубав.

Ламинци су лијепо и богато село, овдје су добри људи али их је све мање. У томе је наша несрећа, пожалила нам се Ваја окружена бујним цвијећем које узгаја и брижно одржава заједно са снахом Тањом.

Њен син Драган је, љубитељ старина, посједује породични музеј, што се уклапа у посебну, богату и јединствену цјелину.

– У Ламинцима се одувијек игра, пјева, весели али и ради. Памтим многе акције које смо водили, стварали љепше и боље услове за живот. А није било лако. Некада су у Ламинцима били лоши путеви, живјело сиротињски али нас није изневјерио побједнички дух. Тада је село било пуно народа а сада је много кућа празно или су то старачка домаћинства. Неко болестан, неко жалостан, и тако ти је то – пожалила нам се Ваја.

Она је, прије двадесет година, била међу заговорницима „Петровданског сабора фолклора“ који је и ове године окупио више од хиљаду учесника.

– Многа пријатељства ми смо створили. Код нас долазе фолклораши из многих земаља а наша дјеца, чланови КУД-а „Дукати“, иду код њих. То је лијепо чути. Изграђена је и црква у селу, куће су лијепе и модерне, једино ме плаши стално смањење броја становника. Не смије се дозволити да нам се село угаси. То ја стално упозоравам и молим ове млађе да, ако је икако могуће, не иду нигдје. Има и у Ламинцима лијепог и доброг живота – увјерена је Ваја Марковић, такође вриједна везиља и ткаља, која нас причом води и у свој родни крај.

– Рибник, Превија, Слатина, Бусије, то су мени најдража мјеста. тамо сам рођена. Мени је лијепо у Ламинцима али ова мјеста код Рибника ме враћају у дјетињство и младост. Некада сам, сина Драгана, у наручју носила 40 километара поред Саве, да бих дошла у родно село. Рођена сам на стијени, у висинама, гдје орлови гнијезда праве али су и људи здрави. Одатле се лако сиђе и спусти али се не може попети, само ко је здрав и ко има добре ноге – прича Ваја и наставља, подсјећање на тешко и давно вријеме, на најранији период живота.

– Тежак је био мој живот тамо, отац ми је погинуо на Зеленгори 1943. године, када сам имала шест мјесеци. Моја мајка се преудала, мени није дозволила да идем у школу али сам изучила велике и тешке животне школе – повјерава нам се Ваја, увијек расположена за разговор.

Породично имање Марковића у Брезик Ламинцима, уклопљено у богат цвјетни декор, је међу најљепшим у Лијевчу. Ту многи свраћају да са Вајом прозборе, поразговарају, сазнају о давнашњем начину живота али чују и њене сатове о темама модерног доба, чак и о медицини.

– Ни ова данашња медицина нема одговора на моја питања. Ето, могу ти рећи, ништа мене не боли, осим ногу. Горе у брдима, у Рибнику, жене моје генерације су здравије, њих не боле ноге а ходају по стијенама. Ја у равници, највећа узбрдица су ми три степенице на улазним вратима па ме боле ноге. Каква је ту логика, питам се – износи Ваја дилему која је опсједа последњих година.

Причала би нам, за Српскаинфо, још и више али је често прекидају и збуњују гости и комшије, случајни пролазници. Увијек неко нешто запиткује, онако успутно, те шта је Вајо ово, шта је оно, гдје је Драган, куда је Тања, имаш ли воде, хладне ракије, можемо ли се сликати испред олеандера и другог цвијећа, да ли је пита печена…

-Код мене је као променада, увијек неко улази, свашта пита и тражи. Не могу баш свима удовољити, свакоме дати одговор којег очекује јер није мени тридесет него, скоро три пута више година. Али, не жалим, се, борим се, увијек имам лијепу ријеч за свакога а вјеру у себе. Питајте све Ламинчане, сигурно ће вам рећи да ни сам ким нисам у свађи, никоме ружну ријеч нисам рекла за ових шездесет година. Мени не морате вјеровати али знам шта ће они рећи – увјерена је Ваја Марковић коју њене комшије, осим сеоског свештеника Момира Максимовића, често питају за свакојаке савјете.

Сеоска зборница
Школа у Ламинцима, приповиједа Ваја, одавно је затворена за ђаке. У старој школској згради је сада стална поставка фотографија, кућанских предмета и сеоских алатки а користе је и чланови КУД „Дукати“. – У бившој зборници бабе и жене плету и хеклају а у некадашњој учионици вјежбају фолклораши. Добро је, да школска зграда бар нечему служи а ваљда ће доћи боље вријеме да опет ту буде школа – прича Ваја.\

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић

Share With: