Facebook
YouTube
Instagram
Топ листа

Топ листа за 10.12.2022.
Партнери
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image
Widget Image

Документа

Градишке новине

Отишао посљедњи јунак Скригинове фотографије: У Великој Градуси сахрањен Бранко Тепић (ФОТО)

У селу Велика Градуса, близу Суње, на Банији, од Бранка Тепића, дјечака са фотографије Жоржа Скригина, снимљене у Кнешпољу јануара 1944. године, када га је на леђима носила мајка Милица Тепић и водила сестру Драгицу, опростили су се његови најближи, родбина, комшије и пријатељи.

Знаменита фотографија постала је симбол страдања у Другом свјетском рату Козаре и Поткозарја.

Причу о Бранку Тепићу, својим фотоапаратом, почео је тако да пише Жорж Скригин, ратни репортер и хроничар тешког времена Другог свјетског рата. Он је тада, фотографијом која је обишла свијет, несрећном дјечаку најавио судбину вјечитог избјеглице.

– Мајка Милица са мојом двије године старијом сестром Драгицом, због пријетњи усташа, у прољеће четрдесет и друге, из Козарске Дубице избјегла је у Гарешницу у Мославини. Тамо сам ја и угледао свијет, и то само мјесец дана послије погибије мога оца, такође Бранка. Био је борац Козарског одреда којим је командовао легендарни Младен Стојановић – причао је Бранко, који је, у избјеглиштву у Градишки, у Републици Српској, након посљедњег рата, провео више од десет година.

Милица се са своје двоје нејачи, четрдесет и четврте, вратила на Козару а потом у родни Комленац код Козарске Дубице, исто село у којем је рођен његов рођак, Милан Тепић, народни херој Југославије али у сљедећем рату.

– Наша кућа била је спаљена. Нисмо имали гдје него смо тако, нас троје тумарали по шуми. За једне од тих бјежанија, мајку Милицу која је мене, и торбу кићеницу, носила на леђима, а сестру водила за руку, у прољеће четрдесет и четврте, негдје око Кнежице код Дубице, пресрео је Скригин. Рођен сам у избјеглиштву, цијели живот, тако се осјећао и у старост опет бјежао од куће. Не каже се узалуд, ко једном избјеглица, до смрти је избјеглица – причао нам је Бранко Тепић који се прије неколико година опет вратио на Банију, гдје се скућио послије Другог свјетског рата, засновао породицу и вјеровао да неће бити нових ратова и бјежаније. Али, није било тако.

У Петрињи је завршио Педагошку академију и постао наставник биологије и хемије у мјесту Градуса. Ту је упознао супругу Миљу која је са њим радила у истој школи. Са њом је стекао сина Предрага, а шездесет и девете близанце Ненада и Биљану.

Миран и спокојан живот потрајао је до 1995. године. Бранко и његови опет крећу у избјеглиштво. Поново пут Козаре. С Миљом, сином Ненадом, снахом Олгицом и унуцима, тешке дане и године избјеглиштва, поред свога добра у Хрватској, проналази опет под туђим кровом у Градишки. Сестра Драгица је умрла 1983. Сахрањена је у Совјаку код Горњих Подградаца…

Бранко је био чест гост на многим скуповима антифашиста, позната фотографија са његовим ликом је на златницима, у књигама, на споменицима револуције. Упознао је многе важне личности, међу њима Тита и Бранка Ћопића.

Радо и често је одлазио на Мраковицу, на врх Козаре, да упали свијећу и поклони се оцу, чије име је овдје уклесано. На зиду, у кући је Скригинова фотографија која се и налази и у многим свјетским центрима, и у Музеју холокауста у Аушвицу…

У Градуси, на суморном и хладном дану, Бранка су данас испратили најближи. У селу, гдје су многе куће давно опустјеле, путеви пропали а њиве запуштене, малобројни мјештани нијемо су ишли у колони, за Бранковим ковчегом.


Дошли су и пријатељи из родне Дубице и Градишке. Перица Бундало, Бранков рођак казао је за Српскаинфо да је отишао велики свједок Козаре и козарске епопеје, избјеглица у два рата, учитељ чије лекције су исписане животом и судбином коју су други одредили а он тај терет храбро носио.

Знаменита фотографија
Жорж Скригин је знамениту фотографију сликовито описао, те објаснио како је настала.

“Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавјештење да кренемо према Кнежопољу…

Гостопримиви Козарчани хтјели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање…Заједно са нама кретао се и велики збјег. Сви су они били натоварени стварима потребним за дуже вријеме. И када смо сишли у Кнежпоље, видио сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је водила једно дијете за руку, а друго јој је било привезано на леђима, осим дјетета, носи и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве.

Ту су били: јорган, торба са храном, па чак и лонци. Јашући поред ње чекао сам прилику да је боље снимим…Отрчао сам двадесетак метара испред ње и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтио са снимим, био је испред мене.”

Када је Скригин питао Милицу гдје се запутила она му је одговорила „У првој су ми мужа убили, сад су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда“.

СрпскаИнфо

аутор: Милан Пилиповић

Share With:
Open

close button